“Jednom je rukom vozila traktor, a drugom držala mene u naručju. Tako smo mama i ja krenule put Srbije, u izbegličkoj koloni. Imala sam samo godinu i po dana, Karin je ostao iza nas”, ovako je svoju životnu ispovest započela narodna poslanica Sanja Lakić (27) za Objektiv.
Rođena je u Benkovcu, a kako su njena sela Kašić i Islam Grčki potpuno spaljena još 1993. godine, njena porodica je morala da ode u Karin. Tamo ih je i zatekla “Oluja”, tokom koje je proterano oko 250.000 Srba.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Mama mi je pričala da nije mogla da odredi koliko smo tačno dana bile u koloni, za nas je to bila večnost. Nije joj bilo lako, sama je izvezla traktor dok je mene držala u naručju. U jednom trenutku smo se čak i razdvojili. Nastavila sam sa babom i dedom koji su išli autobusom, a mama nije znala gde smo tata i ja. Na Petrovačkoj cesti smo se opet okupili i nastavili dalje. Bili smo u Banjaluci, zatim nas je u Loznici primila jedna porodica da odmorimo od puta. Tu smo bili svega nekoliko dana, a potom smo nastavili ka Šapcu – kazala je Sanja Lakić za Objektiv.
Ipak, mislili su da će se tu ostati samo kratko, da je to sve samo privremeno. Međutim, u Šapcu su se zadržali skoro deset godina.
– Po dolasku u Šabac usledila su opet rastajanja. Mnogi Krajišnici su dobili pravo na azil i otišli zauvek iz ovih krajeva. Sećam se da me je mama svakog utorka i četvrtka vodila u Beograd kako bismo predale papire za odlazak u inostranstvo. Zakucale smo na sva moguća vrata, ali uzalud. Prijatelji i porodica su nam odlazili, a mi smo ostali. Krenula sam godinu dana ranije u školu kako bih se lakše privikla na novu sredinu. Kući smo pričali “po naški” pa često nisam ni razumela neke reči. Život posle rata i sve što smo proživeli je odredilo svako krajiško dete, pa tako i moj karakter. Nikad mi nije bilo teško da radim više, posebno mi je to danas čast jer mogu da se odužim svojoj zemlji koja mi je dala i novi dom, mogućnost da se školujem i radim ono što volim – kazala je Lakićeva.
Osnovnu školu je pohađala u Šapcu i Batajnici. U Zemunu je odličnim uspehom završila Zemunsku gimnaziju, a kasnije i Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu kao jedan od najboljih studenata u generaciji.
– Pravni fakultet mi je doneo mnogo teških dana kao i svakom studentu, ali sam tu naučila sve što mi je bilo potrebno za dalje napredovanje. Najbolja odluka koju sam donela tokom studija je da se prijavim na poznato takmičenje u besedništvu gde sam upravo govorila o životu Krajišnika. Nakon pobede na takmičenju, odškrinula sam sebi mnoga vrata. Najznačajnija stvar koja mi se desila je prilika da tokom takmičenja imam za mentora prof. dr Simu Avramovića od kog sam mnogo stvari naučila i dan danas učim – istakla je Sanja Lakić.
– Tokom četvrte godine bila sam na praksi u Skupštini grada Beograda i tu sam prešla sve nivoe, od onog volonterskog, pa sve do pozicije mlađeg savetnika. Sve kontakte koje sam stekla tokom višegodišnjeg rada u Skupštini povezala sam sa prvim kampom za srpsku decu iz Hrvatske koji sam organizovala 2017. godine kad ih je ugostio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je tad rekao da sledećih godina dovodim još više dece kao i da radim odličnu stvar. Godine 2020. na predlog predsednika Vučića dobila sam priliku da budem 25. kandidat na poslaničkoj listi za Narodnu skupštinu Republike Srbije. Osećam ogromnu čast, ali i odgovornost da opravdam poverenje koje mi je ukazao. Od avgusta 2020. godine sam položila zakletvu za narodnog poslanika. Položila sam zakletvu baš onih dana kad je moja porodica pre 25 godina krenula iz Dalmacije u nepoznato – dodala je Sanja.
Zahvalna je državi Srbiji na svemu što ova zemlja radi za srpski narod gde god da živi.
– Drago mi je što ova zemlja danas obeležava “Oluju” na pravi način, kako bi ceo svet video razmere krajiške tragedije! Ne treba zaboraviti da 1995. godine ta sićušna i mala Srbija nije dozvolila da ti proterani i namučeni ljudi dođu ovde u centar Beograda i da se vide suze i čuju leleci svih onih majki koje su na Petrovačkoj cesti izgubile svoju decu, moje vršnjake. Danas su se stvari promenile, umesto da negujemo tu kulturu zaborava koja je bila vrlo prisutna ovde ranijih godina, mi danas napokon negujemo kulturu sećanja i znamo šta su “Oluja” i “Bljesak”. Od 2014. godine se potpuno promenio stav po tom pitanju, više se ne ćuti. Dovoljno smo hrabri da više nikad ne zaboravljamo. Hrabri smo da ne ćutimo. Gradonačelnik Novog Sada je to dobro rekao ,,ćutanje i zaborav su mehanizam za kukavice, a bilo je takvih u prošlosti koji su ćutali u skupocenim odelima sašivenim od narodne muke”- kazala je narodna poslanica.
SRPSKA DECA U HRVATSKOJ
Sanja ističe da je jako bitno da srpska deca iz Hrvatske upoznaju maticu, kao i da se oni sami povežu između sebe.
– Jedno srpsko dete koje se zove Dario i živi u mom selu Kašić, uopšte ne zna da istu bitku za očuvanje identiteta vode i Sena iz Like, i Mihail iz Đevrsaka. Ta naša srpska deca su rasuta po selima, županijama i različitim krajevima. Često se dešava da srpska deca u školama nemaju veronauku, kao ni srpski jezik i književnost. Dešavalo se da dolaze deca koja nikad nisu bila ne samo u Beogradu, nego uopšte na teritoriji Republike Srbije. Kroz ovaj kamp, ali i kroz neke različite programe koje sprovodimo upravo im pokazujemo da je ovo zemlja koja ih iskreno voli i ovde su uvek dobrodošli, zato što je Beograd srpska prestonica svakog Srbina i Srpkinje gde god oni žive i ovo je njihova zemlja koliko i moja – dodala je Sanja Lakić.
STIPENDIJE ZA SRPSKU DECU IZ REGIONA
– Volela bih da se usavršavaju ovde, radujem se jer je u 2020. godini odvojen najveći budžet od strane Vlade Republike Srbije za stipendije srpske dece iz regiona, pa samim tim i za decu u Hrvatskoj. Dakle, ako odluče da studiraju u Srbiji imaće pokrivene troškove studija – zaključila je Sanja Lakić.
Piše: Kristina Bezbradica
BONUS VIDEO:
Komentari (0)