Violinistkinja Katarina Pavlović, ovdašnjoj javnosti poznata kao dugogodišnji član “Gudača Svetog Đorđa”, svoju profesionalnu karijeru nastavila je u Crnoj Gori, gde trenutno i živi i nastupa pod pseudonimom Ekatarina.
Trenutno ima nekoliko angažmana s kamernim ansamblima, od kojih izdvaja duo s klaviristom Amirom Džakovićem iz Skadra, s kojim nastupa u Crnoj Gori. Članica je Crnogorskog simfonijskog orkestra, često je solista na koncertima, a svira i u nekoliko kamernih sastava.
Nedavno je objavila svoj prvi singl “San”, koji je izvela na svom novom instrumentu – električnoj violini.
Delo je napisao jedan multitalentovani muzičar Đorđe Miljenović, poznatiji kao Sky Wikler, spot je režirao Danilo Papić.
S Katarinom ćaskamo o njenom debi singlu, karijeri, snovima, planovima…
Otkud ideja da sa klasične violine pređete na električnu? Zašto “San”?
– Kada su se pojavili električni instumenti, ja sam odmah dobila priliku da pređem na tu vrstu muzike jer sam upoznala čuvenog producenta Mela Buša koji je izmislio Vanesu Mej, ali mene to tada nikako nije privlačilo i imala sam osećaj da ću prodati dušu đavolu pa sam jednostavno odlučila da to ne želim da radim.
Međutim, sada se osećam kao kompletan muzičar u smislu da mogu da sviram svaku vrstu muzike i mogu da stanem iza onog što radim. Električnu violinu i ovu vrstu muzike sam samo dodala na sve što radim povezano s klasikom i nisam svirala tuđu već svoju muziku u stilu kojem sam ja želela, valjda je to moj alter ago.
“San” je nastao kao ostvarenje snova da imam svoju pesmu pa smo i u videu prikazali kako ležim na travi i sanjam svoj san.
Imate karijeru dugu nekoliko decenija, a vešto balansirate između klasične muzike i popa?
– Umetnik sam, a za nas je tipično da hodamo po oblacima i gazimo kroz vreme i stilove. Teško je odabrati jedan žanr jer sam zaljubljenik u razne vrste muzike.
Svaki umetnik teži ka sopstvenom stilu sviranja i načinu razmišljanja, pa se trudim da balansiram između onog što želim i onog što mogu.
Smatram da umetnik nikada ne sme da bude zadovoljan jer onda nikada neće napredovati, a takođe ne treba da teži da bude poznat već prepoznat po svom radu.
Život muzičara je često pun odricanja, da li ste nekad razmišljali da se bavite nečim drugim?
Sa šest godina sam otkrila lepotu muzike i nikad mi nije palo na pamet da postoji nešto drugo na ovom svetu za mene. Ne bih nazvala odricanjem kada je reč o ulaganju i radu na sebi, to i jeste poenta u životu – da daš celog sebe i stigneš dokle možeš.
Talenat ne znači ništa bez ozbiljnog i pravilnog rada. Dešavalo se da vežbam i pre probe i nakon nje, po sedam-osam sati dnevno. Kad dobiješ priliku da sviraš nešto veoma važno jer živiš za to i imaš samo 30 minuta da to pokažeš, onda zavisi samo od tebe koliko toga želiš da daš.
Ja uvek želim više i bolje i taj momenat grabim kao da je poslednji u životu, što zaista vredi jer svakog puta odem veliki korak napred.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Svirali ste s velikim imenima klasike od Julijana Rahlina, Miše Majskog i Monserat Kabalje do Čole Brege i Tonija Cetinskog, koja saradnja vam je ostala u najboljem sećanju?
Imam za sobom na stotine nastupa i svaki je apsolutno različit i doživljaj za sebe.
Osim što sam bila pet godina na svetskoj turneji sa Goranom Bregovićem i svirala u najvećim koncertnim dvoranama, imala sam prilike da sviram na sceni JDP-a kao muzičar u predstavi “Molijer” kog je glumio Miki Manojlović, snimala sam mnogo poznatu seriju “Tatort” u Švajcarskoj, snimala sam CD za “Deutsche Grammophon” u Ljubljani sa “No Borders Orchestra”, zatim sa Igudesmanom u “Konzerthausu”, gde je program vodio Rodžer Mur.
Ima još toliko toga da je apsolutno nemoguće izdvojiti jedan nastup ili saradnju. Osim prelepih uspomena i putovanja, na tim projektima družila sam se sa svim tim ljudima i stekla brojna prijateljstva za čitav život.
Da li pred nastupe imate tremu i kako se izboriti s njom?
Imam tremu jedino kad sviram solo, to je onaj osećaj kad svi samo gledaju u mene i slušaju svaki moj ton i naravno ocenjuju kakvu sam haljinu obukla. Ushićenje pomešano sa željom da sviram najbolje što mogu i da prenesem svaku emociju.
Kad imam veoma bitne koncerte, taj dan je potpuno drugačiji i otkad se probudim ujutru, ne mogu da progovorim ni sa kim, niti odgovaram na pozive i poruke od nervoze.
A onda, kada izađem na scenu, s prvim odsviranim tonom sve nestane.
Mislim da je prirodno imati tremu – treba se suočavati s njome i nadjačati sebe kroz što više javnih nastupa te nikada ne odustati od sebe.
Umetnik mora stalno da se širi intelektualno da bi uspeo da izvuče maksimum iz sebe i dođe do potpune udobnosti sa samim sobom.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Imate li u planu neki novi projekat?
Imam puno ugovorenih nastupa do kraja godine, idem na nekoliko putovanja a spremam i nekoliko koncerata što se tiče klasične muzike * kamernih i solističkih.
Vrlo brzo ulazim u studio da snimim dve nove pesme, imam koncepciju kako bi to trebalo da zvuči i nadam se da ću napraviti neku baš dobru muziku.
Izgleda da je ćerka Hana nasledila muzikalnost od mame?
Hana ide u četvrti razred, svira violončelo i ide na časove glume, to je sama izabrala.
Muzikalna jeste i lepo joj ide, ali je i kao glumica opasna. Trenutno snima film “Obraz” u režiji Nikole Vukčevića koji će biti prikazivan u bioskopima.
I. Vujnović
Komentari (0)