Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i lider najjače stranke koja će biti stožer buduće vlasti imenovao je sinoć Anu Brnabić za mandatara nove Vlade. Tako će dosadašnja predsednica Vlade nastaviti da obavlja istu dužnost koju je obavljala i prethodne četiri godine, što je dovoljan razlog da se iskoristi čuvena fraza “Vlada kontinuiteta”.
Ana Brnabić će tako od uvođenja višestranačja u Srbiji biti 15 predsednik Vlade Srbije. U tu brojku računaju se i ljudi koji su bili v.d. i privremena rešenja, kao prilikom ubistva premijera Zorana Đinđića.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Objektiv.rs vam donosi tekst u kome ćete moći da vidite imena i prezimena svih dosadašnjih predsednika Vlada, a koji su upravljali državom.
Predsednik Vučić PRELOMIO! Saopštio je Srbiji ime i prezime mandatara
Kažemo predsednici Vlada, a ne premijeri jer je zvanično zvanje šefa izvršne vlasti koji se u slučaju Republike Srbije “predsednik Vlade”, a ne premijer kako svi u Srbiji u srbiji vole da zovu šefa kabineta u Nemanjinoj 11.
Nećemo ovde nabrajati ljude koji su, naprimer tokom Prvog srpskog ustanka presedavali “Paviteljstvujućim sovjetom serbskim” ili one koji su u vreme Miloša Velikog upravljali tzv,. “Narodnom kancelarijom”, a zatim i bili “knjažeski predstavnici”.
Premijer je kolokvijalno, neformalno zvanje šefa izvršne vlasti koji se u slučaju Republike Srbije zvanično zove “predsednik Vlade”. Zbog toga, retroaktivno može biti primenjen na svakoga ko je obavljao tu funkciju, kako god se ona formalno nazivala.
Posle 1861. godine ova funkcija “prvog među jednakima” dobija zvanje “predsednik Ministarstva”, a od 1903. “predsednik Ministarskog saveta”.
Kada su komunisti preuzeli vlast u Jugoslaviji u smiraju Drugog svetskog rata, premijer Srbije de fakto postaje “ministar za Srbiju” zadužen za stvaranje prve republikanske vlade. Kada je do nje došlo 9. aprila 1945. godine, premijer Srbije postaje “predsednik Vlade”, potom 1953. godine “predsednik Izvršnog veća”, da bi se 1991. godine to vratilo na “predsednika Vlade”.
Prvi put je srpski premijer poneo zvanje “predsednika Vlade” u Titovoj Jugoslaviji, nikada pre toga ta fraza nije korišćena; “vlada” jeste kolokvijalno bila u upotrebi barem od kraja XIX veka, ali zvanično je to bilo drugačije.
Takođe preskočićemo u ovom tekstu i “premijere” koji su vladali tokom Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, zatim Vladom u egzilu i slično, jer bi se to onda moglo pretvoriti u knjigu, a ne u novinsku vest. Fokusiraćemo se samo od Drugog svetskog rata, preko komunizma, do uvođenja višestranačja u Srbiji.
KRENIMO REDOM:
Od 7. marta do 9. aprila 1945. godine ministar za Srbiju koji je organizovao novu vlast bio je Jaša Prodanović (1867–1948), i on se, kao što rekosmo, može nazvati premijerom iako to tehnički nije bio.
Prvi koji je zvanično bio nazivan “predsednik Vlade Srbije” bio je Blagoje Nešković (1907–1984) koji će na toj funkciji ostati do 1948. godine. Naslediće ga u petogodišnjem mandatu Petar Stambolić (1912–2007).
Stambolić je ujedno biti i prvi “predsednik Izvršnog veća Srbije”, ali samo tokom 1953. godine, nakon čega dolazi Jovan Veselinov (1906–1982) u četvorogodišnjem mandatu, pa Miloš Minić (1914–2003) u petogodišnjem, pa Slobodan Penezić Krcun (1918–1964) u dvogodišnjem mandatu koji je prekinut sumnjivom smrću u saobraćajnoj nesreći. Njega kao vršilac dužnosti u periodu 6-17. novembra 1964. godine menja Stevan Doronjski (1919–1981), a trajno rešenje postaje Dragi Stamenković (1920–2004) koji će vladati tri godine.
1967. premijer Srbije postaje Đurica Jojkić (1914–1981) u dvogodišnjem mandatu, zatim Milenko Bojanić (1924–1987) u petogodišnjem, pa u četvorogodišnjem Dušan Čkrebić (rođen 1927.) poznat po tome što je juna 1985. godine, dok je obavljao funkciju predsednika Predsedništva SR Srbije dao odobrenje za nastavak gradnje Hrama Svetog Save zbog čega je 2007. od Srpske pravoslavne crkve dobio Orden Svetog Save.
Nakon Čkrebićeve vlade usledile su još dve četvorogodišnje: ona Ivana Stambolića (1936–2000) i ona Branislava Ikonića (1928–2002). Zanimljivo je to što su sve vlade od Jojkićeve iz 1967. pa do vlade Desimira Jeftića (1938) iz 1986. godine tri puta bile formirane 6. maja, i po jednom 5. maja, 7. maja i 6. juna. Drugim rečima: sve je prštalo od stabilnosti i planiranja.
Vlada Desimira Jeftića pada 5. decembra 1989. godine i premijer postaje Stanko Radmilović (1936) koji će u toj stolici sedeti do 15. januara 1991. godine.
UVOĐENJE VIŠESTRANAČJA U SRBIJI:
Prvi premijer, sada opet zvanično “predsednik Vlade”, nakon uvođenja višestranačja postaje Dragutin Zelenović (1928). Decembra iste godine dolazi Radoman Božović (1953), a 1993. smenjuje ga Nikola Šainović (1948).
Šainovića, pak, smenjuje Mirko Marjanović (1937–2006) koji će kroz nekoliko vlada ostati premijer sve do oktobra 2000. godine, kada je bio prinuđen da odstupi nakon Petooktobarske revolucije.
Kao vršilac dužnosti predsednika Vlade nasledio ga je od tog oktobra pa do januara 2001. godine Milomir Minić (1950), a njega Zoran Đinđić (1952–2003), takozvani “prvi demokratski predsednik Vlade”, ispred široke koalicije DOS-a.
Đinđić je mučki ubijen u atentatu nepunih 26 meseci kasnije; kao vršilac dužnosti nasledio ga je prvo Nebojša Čović (1958) u prvih pet dana nakon ubistva, a zatim na jedan dan Žarko Korać (1947). Konačno, 18. marta 2003. godine na mesto premijera došao je Zoran Živković (1960) čija će vlada opstati skoro godinu dana.
Naredni premijer vladaće četiri godine u dva odvojena ali vezana mandata:
U pitanju je Vojislav Koštunica (1944). 2008. godine na premijersko mesto došao je Mirko Cvetković (1950), kojeg 2012. godine menja Ivica Dačić (1966). Njega, pak, dve godine docnije menja Aleksandar Vučić (1970).
Nakon toga, vršilac dužnosti predsednika Vlade postaje ponovo Ivica Dačić, sve do 29. juna kada je za novog premijera u dosadašnjem nizu izabrana Ana Brnabić (1975): prva žena na toj dužnosti, i prva javno deklarisana osoba gej-orijentacije.
Komentari (0)