Ona sedi pored okvira za vez isto kao i većinu života. Lice joj je tek nekoliko centimetara od svile, a igla ide pažljivo, bod po bod. Jedna džinovska božura nastajala je oko 300 dana. Svaki list cveta sačinjen je od hiljada sićušnih bodova, a nigde nema ni kapi boje. Sjaj i meke senke dolaze isključivo od konca.
Takvu preciznost omogućava ono što je zaštitni znak suzhouskog veza,cepanje svilenog konca. Vezilje obično razdvajaju konac tanak kao vlas kose na dve do šesnaest još tanjih niti. Rekord potiče iz 1987. godine, kada je majstorica Gu Đinžen na izložbi u Japanu za tri minuta razdvojila jedan svileni konac na 96 tanjih niti. Mnogo je dalje od svakodnevnog rada, ali pokazuje do kojih granica ova veština može da ide.
Veština od preko dve hiljade godina
Su vez nastaje u gradu Suzhouu, u kineskoj provinciji Đangsu, i star je više od dve hiljade godina. Jedan je od četiri velika kineska stila veza. Kada je Kina 2006. objavila prvu listu nacionalnog nematerijalnog kulturnog nasleđa, suzhouski vez našao se među prvim uvrštenim.
Tehnika je imala i teška vremena. Posle pada carstva početkom 20. veka zanat je opao, a 1950-ih država je počela da ga obnavlja. Suzhouski institut za vez zvanično je osnovan u februaru 1960, a njegovi korenovi sežu do vezilačke grupe iz 1954. godine.
Dve strane iste svile
Najteža tehnika je dvostrani vez. Dve žene sede sa suprotnih strana iste prozirne svile i provlače iglu napred-nazad, savršeno usklađene. Svi krajevi konca skriveni su između slojeva bodova, tako da se ne vidi nijedan čvor. Najsloženiji tip prikazuje na svakoj strani drugu sliku: na jednoj može biti jedna životinja, a na drugoj sasvim druga, u drugim bojama i izrađena drugim bodovima. Poznat je primer mačke koja ima oči različite boje na licu i naličju.
Jedno od najstarijih remek-dela te vrste, ‘’Bela mačka igra se sa bogomoljkom“, nastalo je 1956. godine i čuva se u Muzeju Suzhoua. Danas tu tehniku još savladava samo mali broj ljudi.
Prave majstorice koje niko ne poznaje
I možda je upravo ovo ono najlepše u celoj priči. Ova devedesetdvogodišnja baka nije jedina. Širom Kine žene poput nje 60, 70, pa i 80 godina usavršavaju zanat, a većina njih nikada neće postati poznata. Ljudi koji objavljuju njihov rad zovu ih pravim majstorima, i to nije preterano. Prema jednom istraživanju iz doktorskog rada, u okolini Suzhoua radi oko 150 radionica, a skoro sve vezilje su žene.
Njihov rad se ne ocenjuje brojem pratilaca. Meri se danima, ponekad i godinama, jer jedno delo može da traje koliko i jedan rođeni sin raste. Ali baš zato svaki komad nosi nešto što se ne može ubrzati,strpljenje.
Koliko strpljenja stane u jedno delo
Zato gledanje ovih žena u poznim godinama podseća na jednu jednostavnu istinu. Umetnost ne mora da bude glasna da bi bila velika. Dovoljna je stolica, okvir, svila i ruka koja zna da bira pravi bod. U vremenu u kome se sve radi brzo, 300 dana jedne božure deluje gotovo kao podsetnik: neke stvari ne mogu da se skrate, a vredne su upravo zbog toga.
View this post on Instagram
Komentari (0)