U mnogim porodicama novac je decenijama bio tema o kojoj se pred decom jednostavno nije razgovaralo. Ona su znala da nešto “nemamo”, da je nešto “preskupo” ili da treba sačekati platu, ali nisu znala koliko roditelji zarađuju, koliko košta život porodice, šta znači kredit, zašto se nešto kupuje na rate niti kako se pravi rezerva za nepredviđene troškove.
Takvo ćutanje često je bilo dobronamerno. Roditelji nisu želeli da decu opterećuju računima i finansijskim problemima odraslih. Problem je što se finansijska pismenost ne pojavi automatski sa prvom platom. Ako dete nikada nije gledalo kako se donose odluke o novcu, ono u odrasli život može da uđe bez iskustva sa nečim što će od tog trenutka morati da radi svakog meseca.
Bolde izdvaja devet obrazaca koji se često pojavljuju kod odraslih koji su odrasli u porodicama u kojima je novac bio tabu. Nisu univerzalni niti znače da će ih imati svako iz takve kuće, ali prilično dobro pokazuju koliko ono o čemu roditelji nisu govorili može kasnije da utiče na odnos prema novcu.
1. Ne znaju koliko bi “trebalo” da imaju ušteđeno
Kada nikada niste razgovarali o tome zašto porodica odvaja deo prihoda i kolika rezerva ima smisla, teško je kasnije proceniti šta predstavlja finansijsku sigurnost.
Zato neki odrasli štede nasumično – ono što ostane na kraju meseca – dok drugi osećaju krivicu bez obzira na to koliko su odvojili. Finansijski stručnjaci uglavnom preporučuju da domaćinstvo ima rezervu za nepredviđene troškove, ali njen iznos zavisi od prihoda, sigurnosti zaposlenja, broja članova porodice, dugova i drugih okolnosti. Važnija od jedne “magične” cifre jeste navika da se rezerva uopšte planira.
2. O plati razgovaraju kao o državnoj tajni
Ako se kod kuće nikada nije znalo koliko mama i tata zarađuju, razgovor o plati kasnije može delovati nepristojno čak i sa partnerom.
Takva nelagodnost ima praktičnu cenu. Teže je proceniti tržišnu vrednost sopstvenog rada ako nikada ne razgovaramo sa ljudima iz iste profesije o zaradama, a još veći problem nastaje kada par godinama živi zajedno, a nema jasnu predstavu o prihodima, dugovima i obavezama onog drugog.
Privatnost u vezi sa novcem je jedno. Nemogućnost da o njemu razgovaramo kada je razgovor potreban nešto sasvim drugo.
3. Velike kupovine ih čine nervoznim čak i kada mogu da ih priušte
Automobil, novi frižider, kvalitetan dušek ili putovanje mogu izazvati neprijatnost koja nema mnogo veze sa stanjem na računu.
Ako dete nikada nije videlo proces donošenja finansijske odluke – koliko nešto košta, koliko porodica ima, šta dobija za taj novac i čega se eventualno odriče – odrasloj osobi ostaje samo osećaj da je veliki iznos opasan.
Zato neko može imati dovoljno novca i ipak nedeljama odlagati potrebnu kupovinu, dok će neko drugi uraditi suprotno i potrošiti bez ozbiljnije računice. U oba slučaja nedostaje isto: naučeni postupak za procenu odluke.
4. Račune ili proveravaju opsesivno ili ih izbegavaju
Jedna osoba otvara aplikaciju banke nekoliko puta dnevno. Druga ne želi ni da pogleda stanje dok ne stigne plata.
Oba ponašanja mogu biti povezana sa finansijskom anksioznošću.
Kada novac u porodici postoji samo u trenucima problema – “nemamo sada”, “stigao je račun”, “ovo je mnogo skupo” – lako je naučiti da finansijske informacije automatski donose neprijatnost. Neko pokušava da je kontroliše stalnim proveravanjem, a neko izbegavanjem.
Ni jedno ni drugo nije isto što i redovno praćenje budžeta.
5. Ne znaju šta je “normalno” potrošiti
Koliki deo plate je razumno dati za stanovanje? Koliko za hranu? Kada je kredit podnošljiv, a kada postaje problem? Da li je normalno imati dug na kreditnoj kartici? Koliko mesečno treba odvajati?
Ako se takve stvari nikada nisu pominjale, prva referentna tačka često postaju drugi ljudi. A tu nastaje problem.
Vidimo kolegu sa novim automobilom, prijatelje koji putuju tri puta godišnje i poznanicu koja renovira stan, ali ne vidimo njihove kredite, pomoć roditelja, nasledstvo, dugove niti stvarne prihode. Poređenje sopstvenih finansija sa tuđom potrošnjom zato gotovo nikada ne daje kompletnu sliku.
6. Teško im je da razlikuju “mogu da platim” od “mogu da priuštim”
Ako na računu imate 800 evra, tehnički možete da kupite nešto što košta 500.
To ipak ne znači da možete da ga priuštite.
Razlika zavisi od onoga što sledi – kirije ili rate kredita, računa, hrane, drugih obaveza i novca koji mora ostati za nepredviđene situacije.
To je jedna od osnovnih finansijskih lekcija koja se najlakše uči kroz svakodnevni život porodice. Dete ne mora da zna svaki detalj kućnog budžeta da bi razumelo rečenicu: “Imamo novac za to, ali ga ovog meseca nećemo potrošiti jer imamo važniji trošak.”
7. Osećaju krivicu kada troše na sebe
Kod nekih ljudi problem nije prekomerna potrošnja nego suprotno.
Mogu uredno da plaćaju račune i štede, ali im svaka kupovina koja nije neophodna izaziva grižu savesti. Odeća, večera, vikend putovanje ili nešto što su dugo želeli mora da dobije opravdanje.
Posebno ako su u detinjstvu često slušali da je novac problem, a nikada nisu učestvovali u razgovoru o tome kako se njime upravlja, potrošnja može ostati povezana sa osećajem opasnosti čak i kada su njihove finansije danas stabilne.
8. Finansijske odluke odlažu dok ne postanu hitne
Osiguranje, penzijska štednja, refinansiranje kredita, porezi, razgovor o povećanju plate – sve može da sačeka još malo.
Ne nužno zato što osobu nije briga, već zato što ne zna odakle da počne.
Finansijski pojmovi odraslima često izgledaju kao nešto što su “svi ostali već naučili”. Zbog toga može biti neprijatno priznati da sa 35 ili 45 godina ne razumete kamatu, investicioni fond ili određenu stavku na bankarskom ugovoru.
Međutim, to nije znanje sa kojim se rađamo. Neko je samo imao priliku da ga nauči ranije.
9. Ne žele da ponove isto sa svojom decom, ali ne znaju šta da im kažu
Tu se krug često zatvara.
Roditelj zna da ne želi da novac bude tajna kao što je bio u njegovoj kući, ali se plaši druge krajnosti – da dete prerano optereti brigama odraslih.
Razgovor o novcu sa decom, međutim, ne znači da dete treba da zna svaki dug ili da strepi da li će porodica sledećeg meseca platiti račun za struju.
Finansijska pismenost počinje mnogo jednostavnije: novac je ograničen resurs, stvari imaju cenu, želja nije isto što i potreba, ponekad čekamo da bismo nešto kupili, štednja ima svrhu, kartica nije neograničen izvor novca i svaka kupovina podrazumeva izbor.
Kako dete raste, mogu da rastu i informacije.
Decu ne treba opterećivati računima, ali nije dobro ni potpuno ih isključiti
Roditelji imaju dobar razlog da decu zaštite od finansijskog stresa. Dete ne bi trebalo da leži budno zato što zna da roditelji kasne sa ratom kredita niti da oseća odgovornost za porodični budžet.
Ali između toga i potpune tišine postoji veliki prostor.
Može da učestvuje u planiranju budžeta za izlet. Može da dobije određeni iznos i odluči da li će ga potrošiti odmah ili sačuvati za nešto skuplje. Starije dete može da vidi račun iz prodavnice, nauči šta znači popust i uporedi cenu po kilogramu. Tinejdžer može da razume kako funkcionišu plata, porezi, kamata, kredit i dozvoljeni minus pre nego što mu banka prvi put ponudi nešto od toga.
Cilj nije da dete postane mali finansijski direktor porodice.
Cilj je da sa prvom platom ne dobije istovremeno i prvu lekciju o tome šta se sa platom uopšte radi.
Jer roditelji deci ne prenose odnos prema novcu samo onim što im o njemu kažu.
Prenose ga i onim o čemu nikada nisu govorili.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)