Kada posmatrate oblake, koru drveta ili prednji deo automobila, da li vam se ponekad učini da vidite lice koje vas gleda? U pitanju je takozvana “pareidolija lica“, potpuno normalna vizuelna iluzija u kojoj naš mozak prepoznaje lica u šarama koje zapravo nisu lica.
Kod većine ljudi ove iluzije su bezazlene. Međutim, novo istraživanje, objavljeno u časopisu Perception, ukazuje na to da osobe sa sindromom vizuelnog snega, retkim neurološkim poremećajem koji izaziva stalni “vizuelni šum“, ovaj fenomen doživljavaju češće i intenzivnije.
Ovaj nalaz pruža jedinstven uvid u to kako preaktivni mozak može da pojača pogrešne, iluzorne obrasce koje opaža u svetu oko sebe. Ujedno pokazuje da percepcija nije savršeno ogledalo stvarnosti, piše Science Alert.
Šta je sindrom vizuelnog snega?
Sindrom vizuelnog snega karakteriše stalna percepcija treperavih tačkica, nalik televizijskom “snegu”, koje prekrivaju čitavo vidno polje. Osobe sa ovim poremećajem često navode da te tačkice nikada ne nestaju, čak ni u mraku.
Uzrok sindroma još nije u potpunosti razjašnjen, ali noviji dokazi ukazuju na pojačanu pobuđenost vidnog korteksa, dela mozga zaduženog za tumačenje onoga što vidimo. Suštinski, neuroni koji obrađuju vizuelne informacije mogu da reaguju previše lako, preplavljujući percepciju “šumom“.
Mnogi oboleli od sindroma vizuelnog snega imaju i migrene, osetljivost na svetlost, postojane naknadne slike ili vizuelne tragove koji ostaju nakon kretanja. Ovi simptomi mogu da učine svakodnevna vizuelna iskustva zbunjujućim i iscrpljujućim.
Ipak, uprkos sve većoj svesti o ovom poremećaju, on i dalje često ostaje nedijagnostikovan i nedovoljno shvaćen.
Kako “vizuelni sneg“ utiče na percepciju
Da bi ispitali da li ovako preaktivan vizuelni sistem menja način na koji ljudi tumače nejasne vizuelne podražaje, istraživački tim je pozvao više od 250 volontera da učestvuju u onlajn eksperimentu.
Učesnici su najpre popunili kratak upitnik kako bi se utvrdilo da li imaju simptome vizuelnog snega. Zatim im je prikazano 320 slika svakodnevnih predmeta, od stabala do šoljica za kafu, i zamoljeni su da na skali od 0 do 100 ocene koliko lako u svakoj slici uočavaju lice.
Ukupno 132 osobe ispunile su kriterijume za sindrom vizuelnog snega, dok je 104 učesnika činilo kontrolnu grupu usklađenu po uzrastu. Takođe je praćeno da li ispitanici imaju migrene, što je omogućilo poređenje četiri podgrupe.
Mozak koji vidi previše
Rezultati su bili upečatljivi. Osobe sa sindromom vizuelnog snega dosledno su davale više “ocena lica“ za svaku sliku u poređenju sa onima koji nemaju ovaj poremećaj. To ukazuje na to da su češće uočavale lica u nasumičnim teksturama i predmetima.
Najviše ocene imali su učesnici koji su istovremeno imali i vizuelni sneg i migrene.
Ovaj obrazac bio je izuzetno dosledan. Uopšteno, sve grupe su se slagale oko toga koje slike najviše podsećaju na lica, ali su osobe sa vizuelnim snegom prijavljivale da iluzorna lica vide izraženije.
Drugim rečima, isti predmeti kod njih su izazivali snažniju iluziju.
Ovi rezultati uklapaju se u ranije teorije da je mozak kod vizuelnog snega preosetljiv. Uobičajeno, naš vid brzo stvara početne pretpostavke o onome što vidimo, a zatim ih sporijim procesima proverava.
Kada je ta povratna sprega poremećena usled prekomerne neuronske aktivnosti, rana “lažna uzbuna“, poput pogrešnog prepoznavanja lica u predmetu, može biti pojačana, umesto ispravljena.
Zašto migrena pojačava efekat?
Migrena i vizuelni sneg često se dovode u vezu, a oba stanja uključuju neuobičajeno visok nivo aktivnosti u moždanoj kori. Tokom migrene, vizuelni neuroni mogu postati preosetljivi na treperenje, svetlost i kontrast.
Podaci sugerišu da, kada se migrena i vizuelni sneg jave zajedno, osetljivost mozga na iluzorna lica dodatno raste. To može ukazivati na zajednički neuronski mehanizam u osnovi oba stanja.
Buduća istraživanja mogla bi da iskoriste ovu povezanost za razvoj novih dijagnostičkih alata. Testovi pareidolije lica su brzi, dostupni i mogli bi se prilagoditi deci ili neverbalnim pacijentima koji ne mogu lako da opišu šta vide.
Novi način razumevanja percepcije
Pareidolija lica nije poremećaj, ona je nuspojava perceptivnog sistema koji daje prednost društveno važnim informacijama. Evolucija je oblikovala naš vid tako da najpre uočava lica, a tek potom postavlja pitanja.
Kod osoba sa vizuelnim snegom, taj sistem može biti “pojačan“ previše. Njihov mozak može “povezivati tačkice“ u vizuelnom šumu, tumačeći nejasne podražaje kao smislene obrasce.
Ovaj nalaz podržava ideju da vizuelni sneg nije samo problem vida, već širi poremećaj u načinu na koji mozak tumači vizuelne informacije.
Razumevanjem zašto neki ljudi vide previše, možemo naučiti više o tome kako svi mi uopšte vidimo svet.
Zašto je to važno?
Sindrom vizuelnog snega često se potcenjuje ili pogrešno dijagnostikuje, što kod pacijenata izaziva frustraciju. Povezivanje ovog stanja sa merljivom iluzijom, kao što je pareidolija lica, pruža kliničarima opipljiv pokazatelj izmenjene moždane aktivnosti koja stoji iza simptoma.
To takođe “humanizuje“ iskustvo obolelih. Osobe sa vizuelnim snegom ne umišljaju svoje doživljaje, već njihov mozak zaista obrađuje svet na drugačiji način.
Osim dijagnostike, ovo istraživanje doprinosi i širem pitanju u neuronauci: kako mozak uspostavlja ravnotežu između osetljivosti i tačnosti?
Premalo aktivnosti – i signal nam izmiče. Previše aktivnosti – i počinjemo da vidimo lica u snegu.
Komentari (0)