Gravitaciona interakcija između Zemlje i Meseca dovela je do toga da jedna hemisfera Meseca stalno bude okrenuta ka Zemlji, dok je druga zauvek skrivena od našeg pogleda. Ipak, to ne znači da se Mesec ne okreće — on se za jedno okretanje oko svoje ose obrne tačno onoliko koliko mu je potrebno da obiđe Zemlju, što se naziva sinkrona rotacija.
Na toj “udaljenoj“ strani Meseca nalazi se ogroman krater poznat kao basen Južni pol–Aitken, koji se proteže više od 1.930 kilometara od severa ka jugu i oko 1.600 kilometara od istoka ka zapadu.
Ovaj drevni udarni krater formirao se pre otprilike 4,3 milijarde godina, kada je gigantski asteroid okrznuo mladi Mesec, ostavljajući jedan od najvećih ožiljaka u Sunčevom sistemu.
Novo istraživanje Univerziteta u Arizoni otkriva da ovaj kolosalni krater čuva tajne o nastanku i ranoj evoluciji Meseca.
Džefri Endruz-Hana i njegov tim došli su do ovog otkrića pažljivo analizirajući oblik basena Južni pol–Aitken. Veliki udarni baseni širom Sunčevog sistema dele karakterističan oblik suze, koji se sužava u pravcu kretanja objekta koji je izazvao udar.
Ranije se smatralo da je asteroid udario sa juga, ali nova analiza pokazuje da se bazena zapravo sužava ka jugu, što znači da je udar došao sa severa. Naizgled mala, ova razlika ima velike posledice za buduće misije Artemis, čiji će astronauti sleteti upravo u tom regionu, prenosi Science alert.
Udarni krateri ne raspoređuju materijal ravnomerno. Donji deo bazena (u pravcu udara) obično biva prekriven debelim slojem izbačenog materijala, koji potiče iz dubine unutrašnjosti Meseca, dok suprotna strana dobija mnogo manje tog sloja krhotina.
Pošto su misije Artemis usmerene na južni obod basena, nova analiza pokazuje da će astronauti zapravo sleteti na idealno mesto za proučavanje materijala iz dubokih slojeva Meseca — gotovo kao da uzimaju prirodni geološki uzorak bez bušenja.
Ono što ovo otkriće čini posebno uzbudljivim jeste sastav tog izbačenog materijala. U ranoj fazi svoje istorije, Mesec je bio prekriven globalnim okeanom magme. Kako se taj rastopljeni sloj hladio i kristalisao tokom miliona godina, teži minerali su tonuli i formirali plašt, dok su lakši plutali i stvarali koru.
Međutim, određeni elementi nisu mogli da uđu u čvrste minerale, već su ostali koncentrisani u poslednjim ostacima tečne magme. Ti elementi — kalijum, retki zemni elementi i fosfor — poznati su pod zajedničkim imenom KREEP, i očvrsnuli su tek na samom kraju tog procesa.
Udar koji je formirao basen Južni pol–Aitken pruža ključne dokaze koji potvrđuju ovaj model. Na zapadnom delu basena pronađene su visoke koncentracije radioaktivnog torijuma, tipičnog elementa za KREEP-bogate materijale, dok istočna strana te tragove nema.
Ova asimetrija sugeriše da je udar probio mesečevu koru tačno na granici između regiona gde je tanka, isprekidana KREEP-bogata magma još postojala ispod površine i oblasti sa tipičnijom, siromašnijom korom na daljoj strani Meseca. Sudar je, praktično, otvorio prozor u prelaznu zonu između “bliske strane“ bogate KREEP elementima i “udaljene strane“ koja ih gotovo nema.
Kada astronauti misije Artemis sakupe uzorke iz tog radioaktivnog regiona i vrate ih na Zemlju, naučnici će imati priliku da testiraju ove modele u dosad neviđenim detaljima.
Ti stene bi mogle konačno da objasne kako se Mesec razvio — od usijane kugle magme do geološki raznolikog sveta koji danas vidimo, sa dve drastično različite hemisfere koje pričaju dve verzije iste drevne priče.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)