Tokom vekova u Kini je postojao čudan kult ženskih stopala- vezivanja stopala kako bi izgledala što manja. Na taj način dobijala su određen oblik, a ova bolna tortura počinjala je od najmlađih uzrasta. Proces je započinjao u ranom detinjstvu, obično između 4. i 9. godine života, kada su stopala još uvek bila mekana i fleksibilna. Prvo su stopala bila oprana, a potom su prsti bili savijeni prema tabanima i čvrsto vezani. Ovo bi izazvalo prelom kostiju i deformaciju stopala, koja bi ostala trajno male veličine. Tokom vremena, devojčicama su se stopala vezivala sve čvršće, što bi uzrokovalo bolne rane, infekcije i trajne povrede.
Bezbrižno detinjstvo brzo se pretvaralo u život ispunjen agonijom sve u svrhu lepote. Uska stopala važila su za ultimativni simbol ženstvenosti, prefinjenosti i poželjnosti. Muškarci su smatrali “lotos stopala“ primamljivim delom tela, verujući da tako poboljšavaju zadovoljstvo i intimnost, dok su ih porodice doživljavale kao put ka sigurnom imućnom braku. Uprkos ovakvoj okrutnosti, ovakva praksa je bila uobičajena preko hiljadu godina, da bi bila stavljena van zakona početkom dvadesetog veka. Danas se doživljava kao mučno sećanje na društvo koje je žrtvovalo dužinu stopala u ime lepote, odričući se komfornosti.
Vezivanje stopala u Kini počelo je tokom dinastije Song (960–1279). Postoje različite teorije o tome kako je ova tradicija nastala, ali najpoznatija priča je vezana za carsku dvorsku praksu. Jedna legenda govori o carici koja je želela da njene konkubine imaju male, delikatne noge, jer su one bile simbol ženstvenosti, elegancije i privlačnosti.
Mala stopala su postala simbol društvenog statusa i lepote. Smatrala su se znakom ženske poslušnosti, jer su žene sa vezanim stopalima bile fizički ograničene, a njihovo kretanje bilo je usporeno i ograničeno.
Postojale su različite veličine “lotosovih stopala”, a idealna veličina bila je oko 10 cm. Što su stopala bila manja, to su bila smatrana lepšima i poželjnijima. Ova praksa je bila najizraženija u srednjoj i nižoj aristokratiji i plemićkim porodicama.
Vezivanje stopala izazivalo je brojne zdravstvene komplikacije. Osim stalnih bolova, mnoge žene su patile od infekcija, gangrene, smanjenog cirkulacije i ozbiljnih deformiteta. U nekim slučajevima, stopala su postajala potpuno funkcionalno nepokretna.
Iako je vezivanje stopala bilo duboko ukorenjeno u kineskoj tradiciji, tokom 19. i 20. veka, ova praksa je počela da bude osporavana. Reformisti i pokret za ženska prava počeli su da se protive ovoj tradiciji, ukazujući na njene negativne fizičke i psihološke efekte. Vezivanje stopala je formalno zabranjeno u Kini 1912. godine, tokom Republike Kine.
Iako je praksa zvanično prestala, žene koje su prošle kroz vezivanje stopala, poznate kao “nositeljke lotosovih stopala”, su i dalje postojale sve do 1950-ih, a u nekim ruralnim delovima Kine, tradicija je opstala do 1970-ih.
Komentari (0)