Sećam se proslave mog četvrtog rođendana. Nije se tada išlo u igraonice, nije bilo keteringa, animatorki, mađioničara… Slavilo se po kućama.
Roditelji su pozvali nekoliko prijatelja, mahom onih sa decom, na ručak i „čašicu razgovora“, koja se uglavnom svodila na dubokoumna smatranja o svetskoj politici, uz poneku digresiju u vidu ogovaranja komšiluka ili „masne“ šale na račun koleginice s posla.
Mi deca smo bili u drugoj sobi, povremeno trčkarali oko stola za kojim su sedeli odrasli, ne sluteći da proživljavamo dan koji će promeniti živote svih nas. I ovih za stolom i nas oko stola.
U neko doba na vrata kuca komšija. Jedan od onih koji je bio predmet pomenutog ogovaranja, pa samim tim nije bio kvalifikovan da uveliča proslavu dana mog rođenja.
Pustiše ga da uđe. Smrknut, baca letimičan pogled na nasmejana lica i bogatu trpezu, i pita, pomalo preteći: Šta to radite?
– Slavimo detetu rođendan – zbunjeno odgovara otac i pokretom ruke nudi mu da sedne za sto.
– Znate li vi šta se desilo? Upalite televizor – izgovara glasom „posoljenim“ sa još više nerazumevanja i pretnje nego prethodni put.
Otac, šta će, „pali“ televizor. Slika koja se na njemu pojavljuje prva je u nizu tog dana koju nikad neću zaboraviti.
Uplakani i očajni igrači Crvene zvezde i splitskog Hajduka. Ide sledeći kadar. Spiker guta knedle, namešta masivne naočare i, jedva suzdržavajući suze, izgovara: Umro je drug Tito.
U stanu muk. Sigurno desetak sekundi. A onda…
Popadaše glave mojih gostiju u ostatke hrane na stolu. Potekoše suze, začuše se jauci. Sreću i smeh zameniše tuga i plač. Život zameni smrt. Prostorijom i celim svetom zavlada ogroman strah, koji se više ocrtavao na licima nego što je bio izgovoren: Budućnost je neizvesna, ako je uopšte i bude.
Godinama posle toga nisam slavio rođendan. Bio sam ljut na ceo svet. Na roditelje, drugare, pa čak i na pokojnog druga Tita. Verovao sam da mi je on svojom smrću upropastio detinjstvo.
Kada bismo se tih godina mi deca 4. maja zatekli na igralištu i kada bi se u „tri i pet, kada je stao ceo svet“ začula sirena, znalo se: Svi moraju da stanu mirno. I svi bismo stali. Nevolja je bila ako si u tom trenutku na vrtešci ili, ne daj Bože, ljuljašci u punom zamahu.
Prošla je i tuga za drugom Titom. Raspala se država, izbili su ratovi, izginuli i proterani ljudi, osiromašio narod… I deca s njim.
A ja… Ni danas ne bih slavio svoj rođendan, da mi nije ćerkica koje uživaju da sa mnom duvaju svećice. Danas smo tako ugasili dve voštane četvorke zabodene u fantastičnu nugat tortu. U tri i dvadeset.
Legende o Titu: 40 godina od smrti maršala, 40 NAJLUĐIH priča o njemu (VIDEO)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Komentari (0)