U autorskom filmu bivšeg čana pokreta Otpor, novinara i građanskog aktiviste Tomislava Lovrekovića prikazano je zašto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić KRIVAC, šta mu stavljaju na teret, zašto ga optužuju i šta nosi na plećima.
S jedne strane samozvane patriote, “ne damo Kosovo” i busanje u grudi… S druge strane takozvani borci za demokratiju, pravdu i slobodu…. U sredini predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
I jedni i drugi vuku na svoju stranu, dok onu najvažniju, stranu Srbije i svog naroda zaboravljaju. I dok tako razulareni razbijaju sopstvenu zemlju, komade stakla sakuplja Vučić, sastavlja ih i ubeđuje da treba da ostanu jedinstveni.
Dok prvi piju pivo ispred prodavnice i raspravljaju o majci Rusiji i uzvikuju “Putin”, drugi na Vračaru uz “plemićke titule” raspredaju o zapadnim pravima i slobodama kojim bi trebalo da se priklonimo. O tome govori film Krivac.
Između ova dva glasna ekstrema, većinska, normalna Srbija i on, predsednik. Spreman da se bori sa guslačkim čekićem i gudačkim nakovnjem. Ali za čudo, iako bi bilo lakše, ne bi protiv njih, već upravo za njih.
– Ako je onaj Aleksandar bio ujedinitelj, onda je ovaj dao sve od sebe da bude, možda i prvi u našoj istoriji, pomiritelj. I probao je. Za razliku od prethodnika, stavio je Srbiju ispred sebe, a ne obrnuto, ili još gore poput nekih Klunija sa Aliekspresa, pod sebe – kaže se u filmu.
Upravo taj krivac pravio je Srbiju po meri Srbije, a ne stranih ambasada:
– Zamislite tog jeresa, u toj Srbiji i u njenoj vladi bilo je i ima mesta za sve: i za druge nacionalnosti, i za druge partije, i za neistomiščjenike i za pritvnike za one koje politika ne zanima, ali su stručni, i za one na čii pomen slede ovacije “guslara”, i za one koji izazivaju dubok naklon gudača – navodi se u filmu.
Na kraju se stiglo dotle da je kriv, jedini krivac za sve. Za jedne previše Srbin, za druge premalo Srbin. I zato što nije uveo sankcije Rusima, i zato što jeste izdao Ruse, nego to krije od nas, a valjda ni Putin ne zna?!
Kriv je jer gradi mostove, jer je pokušao da uz pomoć retke rude vaskrsne Srbiju. Zato što je ojačao vojsku i diplomatiju, što ga uvažavaju…
Zato što trpi, dok mu prete sinu, detetu u kolevci, pozivaju na silovanje ćerke…
Krivac i zbog smanjene nezaposlenosti, i izbog investicija, i zbog povećanih plata i penzija, i zbog uređene države, punih rafova, toplih domova, bezbrižnih porodica, za rast BDPa-, fabrike, pruge…
Ipak, reči kojima se služi krivac Aleksandar Vučić pozivaju na mir i slogu.
Ne praveći razliku, već stavljajući na svoja pleća zahteve jednih i drugih, njihove želje, pokušavajući da ih izmiri sa većinskom Srbijom, otvori im oči i uveri i leve i desne da moramo biti jedistveni.
Kriv i dok ga vuku ka Zapadu i dok traže da mu se zabrani da se bori, već da strane sile treba da sluša, kao za vreme drugih što je bilo.
Kriv i dok ga vuku ka Istoku, dok šetajući sa ikonama u rukama pozivaju na nasilje, tražeći da Rusija mora biti ispred Srbije.
Kriv i dok mu spremaju snajper, metak i smrt.
I eto, pomirili se guslari i gudači i dišu kao jedan, samo ne za Srbiju.
Ipak, krivac će, kako se u filmu govori, nastaviti još odlučnije i čvršće, sa lojalnim timom i saradnicima, koji se ne mogu i uplašiti, ni pokolebati, jer iza je Srbija i odavde nema nazad i to dobro znaju. Ta Srbija, osvešćena i probuđena, ohrabrena i dignuta, ojačana i osokoljena, zaista nije više ona šaka pirinča iz čuvene replike. Upravo njeni građani najveća su brana ovoj pakosti. Brana – jer su spremni da stanu i ispred krivca i iza krivca i pored njega, u odbrani svega što valja od onih koji ni u čemu ne valjaju…
– I svi smo krivci i bićemo krivci jer ne damo da lošiji od nas ponovo ugase svetlo i objasne da je mrak dobar za nas kako bi oni u tom mraku opet radili šta god požele. Nikada više – zaključuje se u filmu.
Komentari (0)