Imala je naša država tokom svoje istorije mnogo slavnih napadača, ali jedan od retkih koji je umeo da zagorča život “večitim” rivalima bio je Nenad Mirosavljević.
Da vam sada neko kaže da ćete na Kipru doživeti pravu fudbalsku romansu, sigurno biste mu se nasmejali. Ipak, našem sagovorniku je upravo ta zemlja bila obećana i sve ono lepo što nosi fudbal je mogao da doživi tamo.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Nekako nas je sudbina naučila da uvek piše zanimljive priče, pa tako je i ovoga puta umešala prste u njegovu karijeru, pošto je svojim golovima umeo da unesreći navijače velikih klubova kao što su Barselona i Čelsi, ali i da bude “koban” po Zvezdu i Partizan u evropskim takmičenjima.
Mirosavljević je za portal Objektiv.rs otkrio šta radi posle odlaska sa funkcije sportskog direktora iz Čukaričkog, kao i koja je to tajna pa klub sa Banovog brda konstantno izbacuje talentovane igrače na evropsko tržište i zarađuje od njih više nego naša dva najveća kluba u državi.
– Trenutno sam bez angažmana. Imao sam nekoliko razgovora sa klubovima iz Srbije, ali iz nekih razloga nije došlo do saradnje. Nadam se da će to uskoro da se promeni. Bio sam i na Kipru, konkretno Apoel, kontaktirali su me pre nego što sam otišao iz Čukaričkog, ali je došlo do mimoilaženja u nekim stvarima i nismo se dogovorili. Tamo sam ostavio veliki trag i nadam se da ću se jednog dana vratiti tu.
Bili ste deo talentovanog trija u Proleteru zajedno sa Ivićem i Vukićem, kako gledate na takav početak karijere?
– U Proleteru je bio moj početak seniorskog fudbala, a tamo sam bio od pionira pa sve do prvog tima. Taj klub nažalost više ne postoji, a u tom periodu je bio rasadnik talenata u jugoslovenskom fudbalu. Zajedno sa mnom su igrali i Vladimir Ivić i Zvonimir Vukić. Pošto su to bili moji počeci, te trenutke u tom klubu nikada neću zaboraviti. Igrali smo u prvoj ligi, a u mojoj poslednjoj sezoni u Proleteru smo ispali iz lige i onda sam prešao u Sartid (prim. aut. sadašnje Smederevo).
Sartid je ostavio dubok trag u srpskom fudbalu. Osvojili ste Kup Srbije sa njim i igrali ste sa velikim imenima.
– Bila je to fenomenalna ekipa, sastavljena od odličnih pojedinaca. Igrala su imena poput Žilića, Vaskovića, Bogdanovića, Mudrinića, Zečevića, Kocića… Takva ekipa bi u današnje vreme igrala ozbiljnu ulogu u srpskom fudbalu. Igrali smo dva puta finale Kupa Srbije i jednom smo uspeli da ga osvojimo. To je bio veliki uspeh u to vreme, pogotovo što smo igrali dve godine zaredom finale pored Crvene zvezde i Partizana. Svake godine smo imali izlazak u Evrope. Bio je to stabilan klub, grad je živeo za fudbal, svaku utakmicu je bilo po sedam, osam hiljada ljudi. U Evropi smo uvek stizali do drugog kola zbog slabog koeficijenta, a tamo smo uvek nailazili na teške protivnike poput Slavije iz Praga, Ispviča, Minhen 1860… Pokazali smo se u pravom svetlu, pošto smo nas nisu uopšte lako eliminisali.
Kako iz ove perspektive gledato na čuveno finale sa Zvezdom i ispisivanja najlepših stranica istorije sa Sartidom?
– Imali smo pobednički mentalitet. Imali smo jake karaktere i pred finale sa Zvezdom smo izašli na teren i znali smo da ćemo osvojiti Kup. Nismo hteli da izađemo na teren i samo da odigramo utakmicu. Ne, zacrtali smo kao cilj da ga osvojimo, verovali smo u to i na kraju smo to i ostvarili.
Posle toga je usledila epizoda u španskom Kadizu. Kakav je osećaj bio igrati u Primeri i dati gol jednoj Barseloni?
– Oni su u tom trenutku bili druga liga, ali smo odmah izborili ulazak u najviši rang. Moram da priznam da je ogromna razlika između Primere i Segunde. Mnogo se tvrđi fudbal igra u Segundi, dok u Primeri se ima mnogo više kontakta sa loptom, što je meni više odgovaralo. Za mene u tom trenutku je bilo ostvarenje sna igrati u najvišem rangu španskog fudbala. Volim španski fudbal i volim način na koji igraju. Igrali smo samo jednu sezonu i ispali smo nazad u Segundu, a ja sam posle poziva Partizana odlučio da napustim Kadiz.
– Moj zadatak je da dajem golove jer igram na poziciji napadača. Bez obzira ko je protivnik, ja sam uvek težio da dam gol. Koliko god mogu da dam golova, ja ću dati, takav sam bio. U tim trenucima nisam bio svestan toga, ali sada kada razmislim, da, ja sam dao gol jednoj Barseloni. Jako malo igrača ima priliku za tako nešto. Jako je lep osećaj. U tom trenutku sam bio delimično zadovoljan. Postigao sam gol, ali smo izgubili utakmicu.
Nije ga dočekala u Partizanu baš najbolja situacija i zbog toga žali zbog odluke da pređe u klub iz Humske.
– Prihvatio sam poziv Partizana, jer mi se nije igrala Segunda posle godinu dana igranja Primere. Crno-beli su najveći klub uz Zvezdu u Srbiji, mislio sam posle toga da ću ponovo moći da napravim neki transfer, a i bio bih na oku selektora reprezentacije. Međutim, mislim da je to bio najgori trenutak u istoriji Partizana. Bili su loši odnosi u klubu, navijači su bili protiv uprave, nisu dolazili da navijaju. To je umelo da se odrazi na rezultate i to nije bio Partizan kakav je trebao da bude. Sa ove tačke gledišta napravio sam pogrešan potez prelaskom u Partizan. Uspeli smo da izborimo grupnu fazu Kup UEFA, ali nismo imali baš najbolje rezultate. Mnogo je uticalo spoljnih faktora na rezultate i odnose. U ekipi su bili dobri odnosi, ali generalno sve ostalo nije funkcionisalo kako treba. Zadržao sam se samo šest meseci, pa sam otišao na pozajmicu u Španiju i po povratku sa nje sam raskinuo ugovor sa Partizanom. Igrao sam tri meseca u Smederevu i onda je usledio odlazak na Kipar.
Pored Sartida, najdublji trag ste ostavili na Kipru. Igrali ste Ligu šampiona, davali golove Čelsiju i Atletiku iz Madrida. Da li ste očekivali da će baš tako biti u APOEL-u?
– Ja sam imao poziv APOEL-a još dok sam igrao u Kadizu, ali sam u tom trenutku razmišljao da Kipar za mene predstavlja kraj moje karijere. Jer u tim godinama kada god bi srpski klubovi igrali protiv kiparskih bilo je samo pitanje sa koliko će razlike naši da pobede. Međutim, kada sam se malo raspitao saznao sam da su oni najveći klub na Kipru, da imaju fenomenalne navijače i odlučio sam da odem, ali pored svega toga sam mislio da je to kraj moje karijere. Na kraju se ispostavilo da sam tamo možda postigao i najveće uspehe u svojoj karijeri. Igrao sam Ligu šampiona, što mi nije ni na kraj pameti bilo. Bilo je u Kadizu lepo igrati protiv najvećih asova svetskog fudbala, ali je igranje Lige šampiona neka druga dimenzija. Zaista fenomenalan deo moje karijere. Imao sam težu povredu posle koje sam otišao iz APOEL-a. Otišao sam Olimpijakos iz Nikozije, tu sam proveo šest meseci i odlučio sam da se vratim u Srbiju.
– Sami rezultati koje smo ostvarili su bili sjajni u grupi sa Čelsijem, Atletikom iz Madrida i Portom. Mi smo bili legija stranaca u APOEL-u. Imali smo iskusnu ekipu, dosta igrača je igralo u ozbiljnim klubovima i nismo se plašili nikoga. Hteli smo da igramo fudbal i da pokažemo da sa svima može da se igra. Dva puta smo remizirali sa Atletikom, jednom sa Čelsijem i to na “Stamford Bridžu”, a od Porta smo dva puta poraženi tesnim rezultatom, kao i od Čelsija na Kipru. Ja sam postigao golove Čelsiju i Atletiku, a imali smo isti broj bodova sa Špancima, ali su oni otišli u Ligu Evrope zbog golova u gostima i na kraju su osvojili to takmičenje.
Ostalo je upamćeno da su Vaši golovi uticali da “večiti” ispadnu iz evropskih takmičenja. Kako gledate na to?
– Uvek kažem da život piše čudne priče. Prosto neverovatno da sam otišao na Kipar i da dve godine zaredom od onolikih loptica u bubnju izvučem srpske klubove. Mislim da sam u tom periodu bio najomraženija ličnost u Srbiji, pošto su me mrzeli i navijači Zvezde i Partizana. Ja shvatam to, ali je to bio moj posao. Nije mi bilo lako jer mnogo volim svoju zemlju i mnogo mi je žao bilo što su moji golovi uticali na to da oni ispadnu iz daljeg takmičenja, ali u tom trenutku emocije nisu postojale, samo sam radio svoj posao. Do skoro sam bio jedini igrač koji je dva puta osvojio Kup Srbije, a da nisam to uradio u dresu “večitih” rivala, a posle mene je to uspeo da ostvari i Petar Bojić.
Odlučili ste da se vratite u Srbiju, konkretno u Napredak. Posle toga je usledio prelazak u Čukarički, da li ste mogli da zamislite lepši kraj karijere posle osvojenog Kupa sa njima?
– Iz ličnih razloga sam se vratio u Srbiju. Odlučio sam da odem u Napredak iz Kruševca. Oni su u tom trenutku bili 16. na tabeli u drugoj ligi, a na kraju sezone smo završili treći i nismo uspeli da napravimo senzaciju. Naredne sezone smo dominantno ušli u Superligu. Bio je to jako lep period u mojoj karijeri. To je dobar grad i svi žive za fudbal tamo. Lepo sam bio prihvaćen i za dve godine sam doživeo dosta lepih iskustava. Kruševac kao grad i ceo ambijent je ceo fudbalski i zaslužuju da imaju superligaša. Odlučio sam da napustim klub posle šest meseci u Superligi jer sam se umorio od stalnih putovanja na relaciji Beograd-Kruševac i prihvatio sam ponudu Čukaričkog i ambicioznog projekta koji su mi predočili.
– Pronašao sam se u tom projektu i vratio sam se kući, što bi se reklo. Tu sam i završio karijeru. Osvojili smo Kup pobedivši Partizan u finalu. Veliki uspeh zaista. Bio je to skup mladosti i iskustva, što je na kraju donelo rezultat. Milojević je izgradio Čukarički uz Dragana Obradovića, dobio je šansu kao mlad trener, bez iskustva i uspeo je da napravi rezultat.
Niste dobijali poziv za reprezentaciju, a čini se da je bilo prostora za tako nešto. Da li ostaje žal zbog toga?
– Tu ostaje žal. Druga su vremena bila u tom trenutku. Tada su mnogo manje bili pozivani igrači iz drugih klubova, najviše su zvali fudbalere iz Zvezde i Partizana. Za razliku od današnjeg vremena, gde smo imali priliku da vidimo Makarića da dobija poziv za reprezentaciju, iako je igrao za Radnik iz Surdulice. To treba da bude sasvim normalno da igrači iz drugih klubova dobijaju šansu, ako je zaslužuju. Mislim da sam svojim igrama i golovima zaslužio da dobijem poziv, jer sam u Sartidu za četiri godine postigao 60 golova samo u prvenstvu, a mislim da niko ne može da se pohvali tim uspehom.
Da li posle ovakvog uspeha u Evropi i svih benefita koji su doneli “večiti” treba da se smanji naša Superliga, kako bi se dobio veći kvalitet u ostalim klubovima? Ako bi se to desilo, da li može da se desi slučaj Lester u domaćem šampionatu?
– Napravljen je ogromni uspeh u Evropi od strane Zvezde i Partizana. Samim tim što ćemo imati dva predstavnika u Ligi šampiona je velika stvar, mislim da ni najveći optimisti nisu verovali u to. Ja sam za to da se smanji broj klubova u našem šampionatu, jer bi sigurno dobili na većem kvalitetu. Po meni je 12 klubova idealno da bude trenutno u Superligi. Treba razmišljati u tom pravcu, jer time dobijamo i kvalitetan Čukarički, Vojvodinu, TSC, a i više derbija. Kao i bolje suđenje uz VAR tehnologiju. Biće jako teško održati sve beneficije koje ćemo imati u Evropi, ali možda ćemo ovom promenom to uspeti da sačuvamo. Najveća pomoć Zvezdi i Partizanu moraju da budu ostali klubovi koji izbore plasman u Evropu, da i oni donesu neki bod. Ogromna suma novca je u pitanju ako budu uspeli da naprave bolji rezultat, a i moći će drugi klubovi da vide naše talentovane igrače i to bi isto mogao da bude dodatan prihod svim klubovima.
– U ovom trenutku je ogromna razlika između Zvezde i Partizana i ostalih timova. Ne može niko drugi da se umeša u borbu za titulu. Ja se nadam da će doći i taj dan da će moći neki drugi klub da se umeša u borbu za titulu. Za to su potrebna novčana sredstva, a to bi dobar rezultat u Evropi mogao da pokrije. Tako da ukoliko se desi promena broja ekipa u Superligi, nije nemoguće da neki drugi klub iskoči i pomrsi konce “večitima”.
Zašto Čukaricki radi drugačije od ostalih klubova i zašto na mladim igračima zarađuje više od Zvezde i Partizana?
– U Partizanu i Zvezdi je imperativ titula, dok u Čukaričkom to nije slučaj. Svesni su da to nije realno, ali opet ima određeni pritisak, ipak ne u tolikoj meri kao kod “večitih”. Oni zbog tog pritiska ne mogu da istrpe veliki broj mladih igrača, iako mislim da bi u našoj ligi morali to da rade jer im je to izvor prihoda. Pa kako Čukarički može da igra sa šest bonusa i bude treći u ligi? Sigurno utiče i to što je Čukarički privatan klub, zna se kakav je plan i sve se poštuje. Mislim da je to ispravan put koji bi trebalo i ostali klubovi da slede. Pravi primer je Salcburg koji je protiv Bajerna imao sedam, osam igrača koji su rođeni od 2000. do 2003. godine.
Za kraj, da li ste razmišljali o trenerskoj karijeri?
– Kada se približi kraj karijere razmišljaš šta ćeš posle. Ja sam završio trenersku školu, imam UEFA licencu. Ipak, po završetku počeo sam da radim drugi posao i sebe sam tu više pronašao i to mi je plan da nastavim da radim. Ne razmišljam puno o trenerskom poslu, ali za godinu, dve i to može da se promeni, nikad se ne zna. Završio sam trenersku školu ne samo zbog toga da bih bio trener, nego i zbog pozicije na kojoj sam se nalazio, hteo sam da razgovaram sa trenerima na njihovom jeziku. Nisam želeo da mi trener priča neke stvari, a da ja nemam pojma o čemu mi priča. U suštini, za sada ne razmišljam o trenerskom poslu – zaključio je za naš portal Milosavljević.
Piše: Luka Kalajdžić
Komentari (0)