Iako mnogi već nakon prvih taktova bez dileme prepoznaje čuvenu kompoziciju “Za Elizu” iza koje stoji Ludvig van Betoven, malo ko sa sigurnošću može reći ko je bila žena kojoj su ove note posvećene
Kompozicija “Za Elizu” objavljena je 1865. godine, čak 38 godina nakon smrti Ludviga van Betovena. Ovo delo pronašao je muziolog i pisac Ludvig Nol, koji je tvrdio da je originalni rukopis potpisan Betovenovom rukom bio napisan 27. aprila 1810. godine.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Iako danas znamo mnogo detalja o Betovenovom životu, i dalje niko sa sigurnošću ne može reći ko je bila Eliza kojoj je čuveni kompozitor posvetio jedno od svojih najpoznatijih dela. Brojni istraživači lika i dela jednog od najvećih genija u istoriji muzike došli su, međutim, do nekolicine imena i priča o ljubavnom životu čuvenog muzičara koji bi mogli da razjasne ko je bila Eliza.
Muzikolog Maks Unger, koji se bavio istraživanjem života i stvaralaštva Ludviga van Betovena, bio je uveren da je Ludvig Nol pogrešio prilikom prepisivanja rukopisa i da je u originalu naslov kompozicije zapravo glasio “Za Terezu”. Verovao je da je ovo delo inspirirala Tereza Malfati, Betovenova prijateljica i učenica koju je slavni umetnik zaprosio upravo te 1810. godine.
Ona je, međutim, odbila njegovu bračnu ponudu i nekoliko godina kasnije postala supruga austrijskog plemića Vilhelma von Drosdika. Štaviše, kompozicija je pronađena među njenim privatnim predmetima.
Interesantno je, međutim, da postoji Betovenov delo koje se ponekad naziva upravo – “Za Terezu”. U pitanju je Klavirska sonata br. 24, koju je čuveni umetnik posvetio grofici Terezi fon Brunsvik, još jednoj od svojih učenica. Pojedini biografi kasnije su spekulisali da to ukazuje da je upravo grofica “Besmrtna draga” koja je inspirisala “Odu radosti” i kojoj se kompozitor obraća jednim ljubavnim pismom.
– Ah, ima trenutaka kad mislim da jezik ne znači baš ništa. Razvedri se, ostani moja jedina vjerna draga, moje sve – piše, između ostalog, Betoven.
Međutim, čini se da je misterija identiteta Elize, kojoj je Betoven 1810. posvetio svoju čuvenu kompoziciju, konačno rešena nakon što je jedan nemački muzikolog, kako tvrdi, saznao njeno pravo ime.
Ekspert za stvaralaštvo Ludviga van Betovena Klaus Martin Kopic tvrdi da je reč o nemačkoj pevačici Elizabet Rekel, koja je 1807. ili 1808. došla u Beč.
Bila je sestra Jozefa Augusta Rekela koji je igrao Florestana u operi „Fidelio” kojom je Betoven dirigovao 1806. u Beču.
– Elizabet je došla za svojim bratom u Beč 1807. ili 1808. i tamo je brzo prihvaćena u uski krug – oko Betovena, kazao je Kopic, koji je objasnio da je u arhivu jedne bečke katedrale nedavno pronašao dokumenta u kojima piše da je Elizabet Rekel bila poznata i pod imenom Eliza.
– Na krštenju njenog prvog deteta 9. marta 1814. njeno ime pominje se kao ‘Marija Eva Eliza’, što nagoveštava da su je u Beču poznavali kao Elizu, a ne kao Elizabet – dodao je Kopic.
– Zna se da je Betoven tu kompoziciju za klavir napisao 1810. i da su njih dvoje bili u veoma bliskoj prijateljskoj vezi. Zato se čini očiglednim da je ta kompozicija posvećena njoj – kazao je nemački muzikolog.
– U Betovenovom životu u tom trenutku nije bilo druge žene po imenu Eliza i Elizabet – rekao je Kopic.
– Jasno je da ju je Betoven mnogo voleo – kazao je nemački ekspert, koji nije ustanovio prirodu njihove veze.
Elizabet Rekel, koja se udala za Betovenovog prijatelja i rivala, kompozitora Johana Nepomuka Humela, dobila je pramen Betovenove kose pred smrt muzičkog genija, koji je umro u 58. godini.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)