Ukoliko volite da umetnost podržava realistični prikaz stvarnosti i služi vam isljučivo da vas razveseli i opusti, onda radovi Vladimira Lalića svakako nisu za vaš stomak. Ukoliko ste pak spremni da se prepustite njegovom gotovo manijakalnom seciranju svakodnevice i nemilosrdnoj analizi anatomije društva, dovoljno je da nakon prvobitnog štreca i pitanja “da li ja to mogu“ duboko udahnete i progutate gorku pilulu otrežnjenja.
Jeste, onu crvenu. A posle ćete samo želeti još.
Vraćaćete se njegovim kreaturama kao starom drugaru iz kraja. Jer one neće da vas lažu. Neće da ulepšaju ovde i sada. Dobićete upravo ono što zaslužujete – sopstveni odraz u ogledalu.
Galerija “O3one” bila je domaćin izložbe radova Vladimira Lalića “Adhesive States”, ali osim toga, on je imao poprilično uzbudljiv kraj godine: bio je deo izložbe 10 godina nagrade za crtež iz fonda Vladimira Veličković u Kući Legata, potom je učestvovao na: Čukaričkom art salonu u Galeriji 73, izložbi malih formata “Susreti” sa Kulturforumom u KS Eđšeg u Novom Sadu, novogodišnjoj izložbi u Galeriji TransformArt, aukciji u Galeriji Progres sa X Vitaminom i Galerijom ŠTAB, te pop-ap izložbi u Nova Iskra Workspaceu.
Kako mirite progresiv metal s operskim arijama koje interpretirate?
Reč je o dosta različitim stvarima, tehnikama pevanja i pristupa. Ali definitivno su im zajedničke strast i posvećenost kompoziciji.
Da li slušate muziku dok stvarate i koju?
Često, u ateljeu imam neku pozadinsku muziku, ali ne uvek. Kad radim dosta delikatne stvari, muzika koju slušam je instrumentalna, bez vokala, a obuhvata širok spektar žanrova – klasika, moderni hip-hop, progresiv metal, neki moderni bendovi…
Stičem utisak da likovi s vaših slika imaju dozu ekscentričnosti. Ne smeta im njihova nakaznost, čak kao da provociraju svojim hendikepima?
Pre bih rekao da su moji likovi svesni zbog čega su tu i da su prisutni s jakim razlogom. Zato možda imate utisak te ekscentričnosti. U stvari, oni su spoznali sami sebe i samim tim oni bivstvuju u tom prostoru baš s tom takvom, datom sudbinom, iz razloga koji je njima jasan. Naravno, oni nisu ni bukvalni ni banalni, pa i to što vama deluje kao hendikep zapravo je pojava koja je od pomoći. Znate, kad neko ne vidi dobro, oni bolje čuje. Oni su svakako vrsta simbola, čak i ako deluju osakaćeno i da nemaju uobičajene funkcije.
U jednom intervjuu rekli ste da svoje radove često odmah uramljujete po završetku da ne biste mogali dalje da manipulišete njima. Kad nastaje taj klik koji vam kaže da je došao kraj stvaranju?
Taj klik je likovne vrste – trenutak kada bilo šta da dodam, delovaće mi suvišno, a bilo šta da oduzmem, faliće. Crtež kao i život ima razne faze – nekad je pročišćen skroz, a nekad dođe do zasićenosti. Nisam siguran kad se to dešava, taj klik da je crtež zaista gotov jer umem čak i da odramim te radove i da oni krenu da žive neki drugi život u nekom drugom radu, baš kao i sam život.
Da li to znači da će ti kolaži možda oživeti, recimo kao teatar senki?
Zanimljivo je da idem ka tome sada, to ste lepo primetili. Trenutno radim crteže na pleksiglasu, koji zbog transparentnosti materijala i crteža kada se uperi svetlo na njih on baca senku koja mi je takođe bitna kao motiv. Na narednoj izložbi u Galeriji Progres naći će se neki radovi koji će biti instalacionog karaktera, gde će svetlo davati crtež koji će se prikazivati na zidu praveći igru senki.
Snaga u vašim crtežima je nesporna, a da li im ipak dopuštate i poneku slabost?
U likovnom smislu ne volim da se oseti ta slabost. Dosta sam kritičan, loši crteži završavaju mi uvek u kanti. Možda je zato prisutna i ta želja za sakaćenjem i sečenjem jer želim tu strogost i disciplinu ka crtežu. Ali dopuštam slabost u smislu emocije, ako slikam recimo neku osobu koja mi ne dostaje i mislim da to posmatrači mogu da pročitaju.
Vaš radovi su i neka vrsta autoportreta, što definitivno govori da ne trčite da se dopadnete. Kakva je stvar kad se pogledate u ogledalu? Da li vam se dopada taj prizor?
Mene inspiriše introspekcija, kopanje po sebi. To i jesu autoportreti i uvek se začudim što ljudi, iako nisu realistični prikazi, u njima vide moj autoportret.
Da li lepota može da spase svet i kako?
Za mene je lepota malo čudna stvar. Kad sam bio dete, danima sam na putu do škole gledao jednu lešinu kako se raspada. Svakog dana su se menjali ti oblici, te boje, teksture, i meni je bilo predivno šta se sve izrodilo iz te smrti. A sad, kad o tome pričam, većini ljudi je to odvratno. Kada skloniš kontekst početne ružnoće i ogoliš sve to, ostaje samo lepota, samo odnos boja i oblika, i to je ono što mene interesuje dok stvaram. Težnja ka traženju sopstvene lepote i estetike svake individue može da spase svet. Jer samo tako svaka individua može da bude neka vrsta svetionika ka stvarima koje su prelepe a drugi ljudi ne mogu u tom mraku da ih vide ni spoznaju.
I. Vujnović
Komentari (0)