Objektiv intervju: Bili smo tim do odlaska na Mundijal, a onda je sve puklo!

Od momka koji je često bio osporavan i na meti kritika, izrodila se jedna fantastična fudbalska priča.

Preko Bežanije i Partizana, otisnuo se u inostranstvo i imao privilegiju da uči od Jirgena Klopa, koji je tada bio trener Dortmunda.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Iako nije ostavio dubok trag u ovom klubu, odlučio je da ne klone duhom i svoju karijeru nastavi u popularnoj Cvajti, što se ispostavilo kao pun pogodak.

Španija je došla kao na šlag na tortu, a nije bio ni slučajan interes čuvene Barselone u dobu kada su bili na vrhuncu moći.

Učestvovao je na dva Mundijala, nosio kapitensku traku reprezentacije, osetio čari fudbala u svakom mogućem pogledu i na kraju rešio da u dalekom Kazahstanu završi jednu lepu karijeru.

Možda je mogao da se okiti sa više trofeja, međutim, on ne žali ni za čim.

– Počeo sam da treniram fudbal u Bežaniji, pošto sam sa Novog Beograda. Otac je uvideo moju želju da treniram taj sport i ispunio mi je. Tu sam proveo narednih 15 godina, prošao sam celu omladinsku školu i zaigrao sam za prvi tim – počeo je Antonio Rukavina za Objektiv.rs.

– Kada sam prešao u seniorski fudbal Bežanija se takmičila u srpskog ligi, pa smo onda izborili ulazak u Prvu ligu Srbije, a zatim i u Superligu Srbije. Drago mi je što sam bio član u trenutku kada smo ulazili u najjači rang, vežu me lepe uspomene i nije mala stvar proći kompletnu školu jednog kluba. U Superligi nam je trener bio Dragoljub Bekvalac, a tim je su činili iskusniji i mlađi igrači i to je bio jako dobar sklop fudbalera. Bili smo prijatno iznenađenje u Superligi, a ja sam odigrao šest meseci, pre nego što sam otišao u Partizan. Dosta mi je značilo tih šest meseci, a takođe i prolazak kroz srpsku ligu i Prvu ligu Srbije, jer to mnogo znači mladom igraču, meni je pomoglo da sazrim i da se razvijem, a opet sam sticao određeno iskustvo, koje mi je pomoglo kasnije u Superligi.

Usledio je prelazak u Partizan, gde je ubrzo dobio kapitensku traku, ali se tu samo zadržao samo godinu dana. Žali zbog izbacivanja iz Evrope, jer smatra da su mogli da postignu velike rezultate te sezone u evropskim takmičenjima.

– Došao sam u zimskom prelaznom roku, a zajedno sa mnom su prešli i Žarko Lazetić i golman Darko Božović. Prvih šest meseci je poslužilo da se priviknem na novu sredinu i novi klub, pošto je Zvezda bila odmakla i šampionska trka je već bila rešena. Tada je za trenera došao Miroslav Đukić. Uspeo sam sa Partizanom da osvojim jesenju titulu, pošto sam bio samo godinu dana u klubu. Miroslav Đukić mi je dao kapitensku traku te sezone, kao mladom igraču sa velikim potencijalom. Na kraju ostaje žal što nisam uspeo da podignem šampionski pehar, a za utehu mi ostaje barem ta jesenja titula. Posle toga je krenula Partizanova dominacija srpskim fudbalom, a svi pričaju da je pečat dao Miroslav Đukić, iako svi ostali treneri svakako imaju istu zaslugu. Imali smo dobar tim te sezone, ali nažalost nefudbalske stvari su uticale da mi budemo izbačeni iz evropskih takmičenja te sezone. Sve je išlo ka tome da imamo dobru sezonu u Kup UEFA, ali ostao je veliki žal. Posle se videlo da je ta generacija Partizana donela dosta titula i dosta dobrih rezultata u Evropi.

Antonio je naučio važnu lekciju u Borusiji iz Dortmunda, gde je u jednom periodu sarađivao sa Jirgenom Klopom, o kome ima samo reči hvale.

– Na početku sam bio mlad i gladan i standardno sam igrao, ali kad sam mislio da sve ide kako treba, pošto sam dobijao puno pohvala, došlo je do mog opuštanja. Mogu da kažem da je to normalno za mlađe igrače, jer svaki trening i utakmica ti donose novo dokazivanje, a kod mene je došlo do blagog pada. Nemci ko Nemci, ništa ne prepuštaju slučaju i u Dortmundu se zadržavam samo šest meseci. Nije mala stvar biti član Borusije i igrati na tadašnjem “Vestfalen” stadionu i jako lepe uspomene vučem odatle. Uspeo sam i da “zakačim” vreme, kada je Jirgen Klop došao na mesto šefa stručnog štaba. Ja sam u tom trenutku bio talenat, koga su oni platili da dovedu i da onda, u narednom periodu me prodaju dalje, kako bi zaradili na meni. Međutim, nije sve ispalo kako treba i imao sam sastanak sa Klopom, gde mi je on rekao da je za mene bolje da nađem novi klub, gde ću više igrati, jer sam bio u tim godinama gde mi je najbitnije da igram konstantno. Bio je jako korektan, svidelo mi se što mi je sve rekao u lice, bio je iskren prema meni. Vreme pokaže da li je neko pogrešio, a u mom slučaju se ispostavilo da nije, pošto je umesto mene doveden Lukaš Pišček, koji je izrastao u velikog igrača. Klop je tada bio jako mlad, ali njegovi rezultati govore o njemu. Sve u svemu, bila je to jedna velika lekcija za mene.

Dočekao je ambiciozan projekat u Minhenu, gde je odigrao skoro svaku utakmicu za tri sezone. što mu je bilo najbitnije, a i sazreo je kao igrač, u jednoj od najjačih drugih liga na svetu, po njegovom mišljenju.

– Bio je to možda malo nelogičan potez, ali uvek gledaš šta je najbolje tebe. Sigurno sam mogao da odem u neki klub iz Bundeslige, ali u tom trenutku je sportski direktor u Minhenu bio Miroslav Stević, koji je legenda Dortmunda, pa je napravljen kompromis da ja odem tamo na šestomesečnu pozajmicu. Bilo je to novo za mene, pošto ideš u veliki grad kao što je Minhen, a i klub ima ozbiljnu veličinu. Predočili su mi projekat po kom su hteli da se u naredne tri godine vrate u Bundesligu, što se meni svidelo, a meni su garantovali da ću standardno igrati, što mi je bilo jako bitno, jer se tad bilo Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Ja sam se čuo i sa tadašnjim selektorom naše selekcije, pokojnim Radomirom Antićem, kako bih proverio da li će se moj status promeniti, jer sam prelazio iz Bundeslige u Cvajtu, na šta mi je on rekao da se ne brinem, jer je najbitnije da standardno igram. Odigrao sam dobru polusezonu, oni su bili zadovoljni i potpisao sam ugovor na tri godine. Nismo uspeli da uđemo u Bundesligu, jer su u klubu postojali određeni problemi, a i Cvajta je jako teška liga, jer kada sad pogledaš koji timovi igraju u njoj, mislim da je to jedna od najjačih drugih liga na svetu. Meni je taj period mnogo značio da sazrim kao igrač, a za te tri godine sam propustio samo jednu ili dve utakmice, što mi je bilo najbitnije. Nismo bili u prve četiri ekipe za tri godine, nekako se uvek namesti da iz Bundeslige ispadne ekipa, koja je jača u tom trenutku i finansijski moćnija i nije bilo prilike da se plasiramo u viši rang. Imam lepo iskustvo, živeo sam u jednom od najlepših gradova u Evropi i stekao sam prijateljstva za ceo život.

Kada je napravio usmeni dogovor sa svojim bivšim trenerom Miroslavom Đukićem, svim srcem je navijao za promociju Valjadolida u Primeru. Bio je jedan od najvećih iznenađenja tog šampionata, međutim nije uspeo da izbori opstanak u prvoj ligi.

– Došlo je do prekretnice u mojoj karijeri, pošto nije sve ispalo u Minhenu kako sam zamišljao. Sa Miroslavom Đukićem sam bio stalno u kontaktu, koji je u tom trenutku sedeo na klupi Valjadolida, a takmičili su se u drugoj španskoj ligi i otvorila se mogućnost da uđu u Primeru. Prvenstvo u Cvajti se završava sredinom maja, dok se baraž za ulazak u Primeru igra sredinom jula. Ja sam poziv da pređem u Valjadolid dobio krajem regularnog dela njihovog prvenstva, jer im je trebao desni bek u slučaju da izbore ulazak u viši rang, tako da smo napravili usmeni dogovor da ja dođem, ako uđu u Primeru. Dva meseca sam bio kao na iglama, pratio sam svaku njihovu utakmicu i kada su postigli gol za ulazak, bukvalno sam skakao od sreće. Onda su oni išli na odmor, tako da je ta godina bila stresna za mene, ali sve je bilo u najboljem redu na kraju. Potpisao sam ugovor na tri godine, sa opcijom da ukoliko ispadnemo iz lige, postajem slobodan igrač i mogu da tražim novi klub. Prva godina je bila jako dobra, imao sam svu slobodu, pošto se igrao napadački fudbal kao i u Partizanu, što mi je odgovaralo, a ja sam bio pozitivno iznenađenje u prvenstvu. Usledio je Đukićev odlazak u Valensiju, a mi smo naredne sezone ispali u drugu ligu i ja sam postao slobodan igrač. Ja sam se dobrim igrama preporučio Viljarealu i doveli su me kao slobodnog igrača, što im je odgovaralo, jer su imali želju da dođem i uspeli su da me dovedu bez plaćenog obeštećenja.

Kako kaže u tom periodu su u najboljim godinama bili Kristijano Ronaldo i Lionel Mesi i bila mu je velika čast što je u tom trenutku igrao u Španiji. Najlepši period je proveo u Žutoj podmornici, sa kojom je dogurao do polufinala Lige Evrope.

– To je bio najbolji period u mojoj karijeri, mesto gde sam bio najviše zadovoljan, gde sam naučio dosta fudbalskih stvari i stvari van fudbala. To je jako ozbiljan klub, koji je pokazao osvajanjem Lige Evrope kako rade. Mogu da kažem da sam se osećao kao kod kuće, igrao sam velike utakmice i dobio sam veliko iskustvo igrajući za njih. To je bila jagoda na vrhu torte, za kraj neke ozbiljnije fudbalske karijere. Svake godine smo igrali Ligu Evrope i najviše smo dogurali do polufinala, gde smo bili izbačeni od Liverpula. Ostalih godina smo ispadali u osmini finala, gde nismo imali sreće na žrebu. U španskom fudbalu svaka ekipa želi da se nadigrava, samo što je bila razlika u kvalitetu igrača, koji igraju u klubovima. U tom periodu je španska liga bila najjača, jer su u tom periodu bili Mesi, Ronaldo, Nejmar… Bilo je dosta dobrih utakmica, a svi oni su bili u najboljim godinama, tako da sam zahvatio najlepši period španske lige. Imao sam opciju da produžim ugovor na još godinu dana, ali dobio sam dobru finansijsku ponudu od Astane, a pošto sam imao nepunih 35 godina, odlučio sam da odem da zaradim. Znao sam da u Viljarealu mogu da ostanem još godinu dana, možda i više, ali bi moralo da mi se namesti dosta stvari, a klub kao što je Viljareal uvek može da ti nađe zamenu, jer mogu da dovedu mlađeg igrača i da pokušaju da zarade na njemu, pošto odlično rade sa mladim igračima, tako da sam odlučio da se oprobam u kazahstanskom fudbalu.

Prijao mu je manji nivo fudbala na kraju fudbalske karijere, a i hteo je da obezbedi finansijski sebe i svoju porodicu, a sa druge strane i dalje je igrao evropske utakmice.

– Dobio sam ugovor na godinu i po dana, pa sam posle produžio na još dve godine. Mnogo je drugačiji bio ritam i nivo fudbala, posle Primere je to velika razlika. Astana je lep i moderan grad, imaju fantastičan stadion sa veštačkom travom, na koju mi je trebalo malo vremena da se priviknem. Bilo je dosta Balkanaca u ekipi, tako da mi nije bilo teško prilagođavanje. Igrali smo Ligu Evrope svake godine i sa te strane sam opet imao evropske utakmice. Jedno lepo iskustvo i bila je to prava odluka da u smiraj karijere se smanji nivo fudbala na niži nivo, a opet sam lepo zarađivao. Mislim da je za svakog igrača koji pređe 30 i neku godinu to prava stvar. Najveće utakmice su bile protiv Kairata i Tobola, koji su nam bili konkurenti za šampionsku titulu. To su utakmice sa najvećim intezitetom, osetio sam kako izgleda njihov derbi, ali u suštini nije to neka fudbalska zemlja, što je meni u tom trenutku itekako odgovaralo.

Što se tiče reprezentacije, mnogi se sećaju čuvenog baraža za Evropsko prvenstvo za mlade protiv Švedske, gde su ih otpisali posle poraza u Novom Sadu, ali je upravo Rukavina bio jedan od ključnih faktora za senzaciju u Švedskoj i plasman na Evropsko prvenstvo, sa kog su se vratili sa srebrnom medaljom oko vrata.

– Jako čudna utakmica. Miroslav Đukić je tada bio selektor mlade reprezentacije, a meni je to bio prvi poziv. Prvu utakmicu smo igrali u Novom Sadu i izgubili smo 3:0, ja sam bio na klupi, dok je na mestu desnog beka bio Nemanja Rnić, koji je zaradio isključenje i nije mogao da igra u revanšu. Otišli smo u Švedsku da samo odradimo posao, međutim mi smo u prvih 15 minuta anulirali njihovu prednost, a ja sam imao dve asistencije i tada su svi čuli za mene. Pobedili smo 5:0 i prošli smo na Evropsko prvenstvo. Jako čudan osećaj, jer sam do juče igrao u Bežaniji, a sada sam sa mladom reprezentacijom izborio odlazak na Evropsko prvenstvo. U grupi smo bili sa Italijom, Češkom i Engleskom. Ozbiljni igrači su tada igrali u tim reprezentacijama, koji su posle napravili velike karijere. Pobedili smo Italiju i Češku, a izgubili smo u poslednjem kolu od Engleske i izborili smo plasman u polufinale. Tamo smo bili bolji od Belgije, a u finalu nas je sačekala reprezentacija Holandije, koja nas je porazila. Ostaje veliki žal, ali oni su imali fantastičan tim i svi su napravili ozbiljne karijere. Srebrna medalja nije mala stvar. Dosta igrača iz te generacije je igralo posle na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, a neki su bili i nosioci te ekipe koja se plasirala na to prvenstvo.

Ubeđen je da su mogli da naprave bolji rezultat i bez obzira što nije igrao, smatra to lepim iskustvom u svojoj karijeri.

– Nisam imao priliku da igram, ali sam bio član ekipe koja je otputovala u Južnu Afriku. Ostaje žal što se igralo u toj zemlji, jer nije fudbalski toliko razvijena, mnogo lepše bi bilo da je to bila neka evropska država, koja je fudbalski razvijenija. Tamo su bile aktuelne čuvene vuvuzele, koje su se čule non stop. Bilo je lepo iskustvo, ideš na najveću fudbalsku smotru, ali ostaje žal što nismo ostvarili bolji rezultat sa tom generacijom. Desile su se neke vanfudbalske stvari, koje su uticale da ne prođemo grupu.

Nakon odličnih kvalifikacija, desio se neočekivani rasplet, koji je rezultirao završetkom učešća Svetskog prvenstva u grupnoj fazi.

– Tada sam već imao 34 godine i bilo mi je drugo Svetsko prvenstvo u karijeri. Rusija je totalno bila drugačija, novi stadioni, organizacija je bila na najvišem nivou i osećaš da si u samom kremu fudbala. Bila je velika euforija posle pobede protiv Kostarike, ali mislim da su politički razlozi bili jedan od razloga poraza protiv Švajcarske, jer nismo razmišljali o fudbalu. Dobro smo otvorili utakmicu, a svi znamo kako se na kraju završilo. Došli smo u situaciju da moramo da pobedimo Brazil, a male su šanse da bile da to može da se desi. Čuda u fudbalu su moguća, ali mi nismo uspeli da ga priredimo. Upamtio sam tu poslednju utakmicu protiv Brazila, jer sam odigrao svih 90 minuta, a malo ko može da se pohvali time. Ono što je bilo zajedničko za 2010. i 2018. godinu, jeste da smo odigrali sjajno kvalifikacije, ali je finiš na kraju pokvario utisak. Nekako smo se zadovoljili samim odlaskom na Svetsko prvenstvo. Uvek u reprezentaciji ima veliki pritisak, ali to nije alibi, jer ko ne može da se nosi sa tim, neće daleko dogurati. Nekako smo emotivno proživeli svaku utakmicu u kvalifikacijama, jer nije isto igrati za klub i reprezentaciju, nosiš veliki teret na leđima, jer te cela nacija gleda i očekuje najviše i padne ti veliki kamen sa srca kad se kvalifikuješ na Mundijal. Delovalo je možda da smo emotivno bili ispražnjeni u Rusiji, ali to nije bilo tako, nego uvek nam je falilo nešto malo da bi otišli dalje, a to je možda bio upravo bod protiv Švajcarske, koji bi nas odveo dalje. Na greškama se uči, a ja se nadam da će ova generacija u Kataru uspeti to da ispravi.

Na sjajne kvalifikacije pod Slavoljubom Muslinom senku je bacila odluka da se on smeni i na njegovo mesto postavi početnik Mladen Krstajić. Euforija je opala, a nakon početne pobede nad Kostarikom događale su se neke stvari koje su narušile atmosferu, pa je to na kraju kulminiralo ispadanjem sa Mundijala.

– Kada kažem da mislim na neke nefudbalske stvari, na to isto mislim. Neke odluke moraju da se donose, ali je bitno kada i na koji način se donose. Sada kada to gledam, mislim da je bila greška, ali ljudi u Savezu su tako odlučili i mi igrači moramo to da poštujemo, što smo i učinili. I u Južnoj Africi i u Rusiji je uvek bilo nešto van terena što je uticalo na nas igrače, što ne uzimam kao alibi, jer igrači moraju da izađu na teren i koncentrišu se da odrade svoj posao.

– U svakom poslu dolazi do nekih varnica, pogotovo u fudbalu, u kom ima dosta nervoze, pogotovo na Svetskom prvenstvu, koje dolazi na kraju sezone. Svi imaju dosta teških utakmica u nogama, a ovde treba da daš sve od sebe za svoju državu. Tu onda može svašta da se desi, pogotovo kada ne krene kako treba, a mi imamo takav mentalitet, jer ima dosta različitih karaktera i dešavaju se nesuglasice. To je sve normalno, ali ne podržavam, jer treba to zadržati za sebe, pošto je tim u tom trenutku najbitniji. Nažalost, tim smo bili do Svetskog prvenstva, a onda je sve puklo.

U jednom momentu se čak pojavila informacija da je Barselona zainteresovana za tebe. Ima li istine u tome?

– Mediji su odmah preneli “Rukavina u Barseloni”, međutim oni tada nisu imali opciju na desnom beku i desila se situacija da je neki španski list izbacio vest, gde sam ja bio jedan od igrača, za koje bi mogli da budu zainteresovani. Nije ništa bilo od toga, ne znam da li sam bio u nekom njihovom filteru, ali se to brzo prenelo kao udarna vest. Nikada me nisu kontaktirali. Tada sam već imao 33, 34 godine, bio sam im tu na oku, ali nisam razmišljao da to može da se dogodi. Bio sam realan.

Dosta se pisalo o tvom povratku u Partizan. Zašto se on nikada nije dogodio?

– Nažalost nije. Pisalo se po novinama, ali to je sve samo medijski bilo. Nikada se nisu poklopile kockice. Uvek je postojala želja da se vratim, ali nikada to nije bila realna situacija i za mene i za Partizan. Nisam imao nikakve kontakte od strane kluba, tako da ostaje žal.

Za kraj ove priče, Antonio nam je otkrio da ipak nije okačio kopačke o klin i da postoji mogućnost da se u jednom trenutku vrati na teren.

– Kazahstanska liga se završava u nezgodnom periodu, u novembru, tako da se ja dobro osećam. Došlo je do umora u glavi, ali ne mogu da kažem da sa 37, 38 godina čekam neku ponudu. Ne odbacujem da možda u januaru, ako stigne neka ponuda, da ću je prihvatiti i da odigram još neku godinu, ali mislim da je najrealnija penzija. I dalje treniram, održavam formu za svaki slučaj, ali 99 odsto je kraj. Imao sam najveću želju da osvojim titulu u svojoj poslednoj sezoni, ali nekad u fudbalu ne može sve da se namesti, kako si zamišljao. Sve u svemu zadovoljan sam.

Piše: Luka Kalajdžić