Znate li vi kako je kad izgubite dete i tu strašnu vest čujete u bolnici, gde se borite za sopstveni život? Znate li kako se oseća jedna majka koja zbog prokletog virusa nije stigla da se oprosti od svog sina jedinca? Ne znate i želim vam da nikad ne saznate za takav bol.
Ovako za Objektiv drhtavim glasom priča Veselinka Jerotić (71) iz okoline Obrenovca, koja već sedam dana leži u kovid bolnici u Batajnici, dok njenog sina sahranjuju komšije. Pažljivo pomerajući masku za kiseonik, Veselinka nam priča da je njen sin jedinac Marko (36) oboleo od korone odmah nakon nje, ali da mu nije bilo spasa.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Ja sam već bila otišla u bolnicu, a nakon dva dana me pozvala komšinica i rekla da je Marko preminuo. Znala sam da je loše jer je bolovao od bubrega. Vodila sam ga na dijalizu, brinula se o njemu, hranila ga i pojila. Moj Marko. Odgajila sam ga kako treba, od vekne hleba postao je čovek. A sada ga više nema. Tajac. Veselinka zaćuta, čuje se samo tik-tak od njenog sada najboljeg prijatelja, mašine za kiseonik.
TUŽNA PRIČA
Soba u kojoj leži Veselinka, na svakih pola sata, prepuna je lekara, kojise kao mušice razlete po prostoriji kontrolišući pacijentima saturaciju kiseonikom.
– Disala sam otežano i to je bio prvi simptom korone. Međutim, ja sam astmatičar, pa nisam mislila da sam se zarazila. Ali stanje je počelo da se menja, osećala sam se loše iz dana u dan. Znate, moj život je jedna tužna priča, kao onog Tome iz filma što je gledao moj Marko. Neka žena je umirala, a pevač joj peva pesmu. Marko kaže meni: „Mama, ja bih voleo da i meni neko peva kada budem umirao” – zaplaka se ona. Ponovo namestivši masku na lice, nesrećna žena nemo je posmatrala sestre u belim skafanderima koje su njenom cimeru nameštale uzglavlje.
SIN UMRO SAM KOD KUĆE
Nakon što se nedelju dana lečila kod kuće, Veselinka je otišla u dom zdravlja zbog jakog kašlja. Kako kaže, osetila je da joj se cela pluća tresu.
– Kad su me pregledali, korona je već bila zahvatila pluća. Poslali su me ovde iako sam ih molila da me ne šalju, jer nema ko da se brine o Marku. Ko će mu spremiti ručak, šta će jesti? U frižideru je bilo ostalo malo salame i tri jogurta. Ništa više. Ne sećam se ni da li je imao hleba. Moj Marko, otišao je gladan – plače Veselinka, nizajući suze niz pegavo lice.
Nije joj ni do čega, ali želi da s nekim podeli svoj bol. Kaže nam da je Marko voleo novinare, jer su uvek sve znali.
– On je govorio kako vi znate gde đavo spava. Eto, takvo je neko mišljenje imao o vašoj struci. Nisam mogla da ga dam na studiranje, puno to košta. Ali voleo je da čita. Pisao je pesme i viceve. Neki su bili glupi, ali on je govorio da takvi i treba da budu. Moram pronaći njegove sveske da mu ih odnesem na grob kada izađem odavde. Neka budu tamo gde je on, mnogo ih je voleo. Majka koja je živela sama sa svojim sinom, koji joj je bio sve u životu, ostala je bez njega. Nije ga časno ni sahranila, nije se pozdravila s njim. Otišao je brzo, poput Ljiljane iz filma. Bar da je i njemu neko pevao na uvce…
– Doktori se nadaju da me neće staviti na respirator. Čula sam da ko ode na intenzivnu, taj se više ne vraća. Možda je bolje da odem i da budem sa svojim Markom. E, moja kćeri. Budimo srećni samo kad smo zdravi.
Za kraj našeg tihog razgovora, Veselinka je spustila masku na bradu i tiho prošaputala.
– Dođite opet. Biću ovde sigurno još koji dan. Zamolila sam komšinicu Stanu da mi donese Markovu svesku. Nasmejaće vas njegovi glupi vicevi, sigurna sam u to.
Piše: SANJA RADOVANOVIĆ
OVU I MNOGE DRUGE AKTUELNOSTI PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 6. NOVEMBAR
BONUS VIDEO:
Komentari (0)