Tinejdžerki period je neretko jedan kod najkompleksnijih trenutaka u životu pojedinca, a posledice puberteta često oseti i okolina. U posebno rizične situacije uglavnom ulaze dečaci koji u tom trenutku otkrivaju svet oko sebe, pa im se čini da celu planetu mogu da „ponesu“ na svojim plećima.
Takvo odrastanje imao je i muškarac po imenu Robi Rom, koji je podelio ispovest u kojoj je otkrio najintimnija razmišljanja, ali i podelio iskustva iz školskih dana.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Nedavno sam sa prijateljem pričao o detinjstvu i o tome koliko je tih iskustava iz ranog detinjstva oblikovalo ove odrasle, komplikovane osobe koje smo postali.
Pričali smo o tome kako su naizgled bezazleni događaji koje smo iskusili kao deca doveli do toga da sada kao odrasli odjednom potpuno neočekivano prasnemo u nekoj bezazlenoj situaciji i ponašamo se potpuno iracionalno.
On je meni rekao kako je u srednjoj školi bio izložen vršnjačkom nasilju i kako se nikada nije potpuno oporavio od toga. Naučio je da se nosi sa tom traumom, ali kaže da i dalje na svakodnevnom nivou trpi posledice toga, kao i da nikada neće oprostiti tim srednjoškolskim mučiteljima. Ne zato što ne želi, već prosto ne može.
To me je trgnulo. Setio sam se svojih tinejdžerskih godina – tada sam ja bio nasilnik. Proteklih 40 godina sam živeo potpuno zaboravljajući taj period i sve te ljude koje sam povredio. Tada mi se sve to vratilo i zapitao sam sebe – jesam li ja monstrum?
Nisam oduvek bio nasilnik, to je bio izbor koji sam svesno napravio. Bio sam dobro dete – pametno, zabavno, puno života. Sve se promenilo kada sam imao 11 godina. Mogu tačno da vam kažem i šta je izazvalo promenu.
Bilo je to tokom školskog odmora. Rvao sam se u igri sa jednim od školskih drugova. On je, iako je bio naše godište, izgledao starije. Bio je visok i razvijen, kao mladić. Već je počeo da ima i brčiće, a i glas mu je postajao dublji. Oborio me je na zemlju i legao mi na grudi, dok mi je ruke držao iznad glave. Smejali smo se, pošto smo se igrali. Onda mi se osmehnuo, a ja sam doživeo erekciju.
To je prvi put da sam doživeo potpunu paniku koja parališe. Zaledio sam se. Onda je i on shvatio šta se dogodilo. Bio je zgađen, sa lica mu je nestao osmeh. Uz par pogrdnih reči me je pustio, a ja sam otrčao. Imao sam samo jednu misao – moj život je uništen.
Od ranog detinjstva sam primećivao da sam drugačiji od drugih dečaka, ali nisam tačno znao šta je to drugačije. Znao sam za homoseksualnost – teško je odrastati u malom gradu punom mačo muškaraca a nikad ne čuti za homoseksualce.
Uvek se o njima govorilo u uvredljivom i posprdnom tonu. Ni slučajno nisam želeo da i o meni tako govore. Verovao sam da je homoseksualnost najgora stvar koja može da vam se desi – u mom gradu, takvi ljudi osuđeni su na večno maltretiranje i batinanje. Znao sam da se zbog toga lako gubi glava.
Tog dana rešio sam da neću da budem homoseksualne orijentacije. Tako sam od veselog klinca preko noći postao namrgođeni dečak. Strah da ću biti razotkriven progonio me je svakog minuta. Zato sam vredno radio na tome da sebe pretvorim u nekog drugog. Ovo je surov svet, jaki se hrane slabijima i ja nisam želeo da budem lovina. Lovina su drugačiji ljudi. Oni su slabi, barem sam tad tako shvatao. Video sam dobro kakav im je život pakao zbog toga što su drugačiji. Svedočio sam maltretiranjima i batinama koje su dobijali. Čuo sam njihove nadimke. Nisam to želeo.
Tako sam u par meseci od bistrog đaka postao napast i za nastavnike. Ocene su se pretvorile u jedinice, a ja sam redom tukao i maltretirao decu iz škole. Odbacio sam stare prijatelje i pridružio se “opasnoj” ekipi iz škole. Našao sam i devojku. Uradio sam sve što sam mogao da sklonim pažnju sa sebe i usmerim je na druge.
Tako sam postao nasilnik. Nisam bio posebno krupan ni snažan, pa nisam izgledom zastrašivao. Morao sam, dakle, da nađem drugi metod. Tako sam postao psihološki nasilnik. Tražio sam mane drugih i ismevao ih do besvesti – od devojčice sa belegom na licu do debelog dečaka sa naočarima – to su uvek lake mete. Za one teže mete bavio sam se posmatranjem njihovih slabosti. Kada bih pronašao slabost, koristio sam svaku priliku.
Najokrutniji sam bio prema Majku – dečku sa kojim sam se rvao i sa kojim je sve počelo. Ne znam zašto nikada nikome nije rekao šta se dogodilo tog dana. I dalje se to pitam – imao je šansu da me uništi, a nije to uradio. Možda je ipak bio dobro ljudsko biće, za razliku od mene? U svakom slučaju, rešio sam da ja prvi krenem u napad i preduhitrim ga. Ispričao sam svima svoju verziju događaja – da je on imao erekciju i da je pokušao da ode još dalje sa mnom. Od tog dana, život mu se pretvorio u pakao i svi su ga maltretirali.
Tako sam preživeo poslednje dve godine osnovne škole – napadao sam prvi, pratio tuđe greške i komplekse i ubadao u najslabije tačke. Bilo je neverovatno lako. I moje novo društvo je operisalo po istom sistemu jer i oni su imali svoje tajne. Nismo razmišljali o drugima, samo smo štitili sebe. Ni u jednom trenutku nisam se osećao loše zbog svojih postupaka. Nisam ih preispitivao. Bio sam toliko vođen paničnim strahom da ću biti razotkriven da sam to gledao kao borbu za život. Moram da napadam da mene ne bi napadali.
Kada sam krenuo u srednju školu, morao sam da primenim nove metode opstanka. Krenuo sam u školu na drugom kraju grada, gde nisam poznavao nikog i odjednom sam od glavnog školskog siledžije postao niko i ništa. Niko me se nije plašio. Sam i ranjiv, naučio sam da se kamufliram, da ćutim i gledam svoja posla. Bio sam nevidljiv i shvatio da je nevidljivost mnogo lakša od maltretiranja drugih. Koncentrisao sam se samo na časove i na to da izbegavam Krisa, koji je išao sa mnom u odeljenje.
Kris Džons bio je jedini u našoj školi koji je otvoreno govorio da je homoseksualne orijentacije. Jedino sam se njega plašio. Nije mi bilo jasno kako ima hrabrosti da o tome tako lako govori. Kako se usuđuje da bude to što jeste, da bude ponosan i hrabar? Noćima nisam spavao jer sam se plašio da će on shvatiti šta sam ja i razotkriti me pred svima. Jedna njegova reč bi me uništila. Bila su to dvojaka osećanja – s jedne strane, žudeo sam da i ja budem kao Kris, s druge strane, to mi je bila najveća noćna mora.
Danas znam da sam sve grozne stvari radio iz čistog straha. Bio sam potpuno sam i očajan u tajni koja me je paralisala. Danas, borim se sa depresijom i paničnim napadima. Ne verujem da sam vredan bilo čije ljubavi. Želim da pobegnem čim osetim nečiju naklonost. Znam zašto sam bio takav – mislio sam da je to jedini način da preživim. Danas sam, naravno, pametniji, ali to nije od koristi onima koje sam maltretirao.
Ipak, i dalje smatram da je moja odgovornost da uputim izvinjenje svima koje sam maltretirao i ostavio im ožiljke, što na telu, što na duši. Znam da je to bilo stravično pogrešno i ne tražim oproštaj. Međutim, kada god sam pomislio da bi trebalo da sve te ljude nađem i u lice im se izvinim, obuzela bi me panika. Ne želim da kopam po ranama iz detinjstva, nisam spreman za to.
Za sada, spreman sam da ovim putem javno uputim izvinjenje svima njima i počnem razgovor o tome. Nije jasno otvoreno priznati takve stvari. Međutim, iz svega ovoga može da izađe i dobar razgovor o nasilju i zašto se dešava.
Ono što mene danas čudi je to što nikom, baš nikom, u vreme mojih tinejdžerskih dana, nije palo na pamet da me pita šta mi se to dešava. Nisu me pitali ni roditelji, ni nastavnici, ni školski psiholog ni direktor. Niko. Promena u mom ponašanju bila je dramatična, a niko nije sa mnom pričao o tome. Kažnjavali su me, istina, ali nikome nije palo na pamet da prosto priča sa mnom. Siguran sam da ne bih rekao istinu jer sam bio prestravljen, ali možda bi neko dopro do mene na neki način i možda bi sve bilo drugačije.
Zato koristim ovu svoju priču da postavim pitanje – zašto roditelji pristaju na prenatrpane učionoce u kojima nastavnici nemaju vremena da se posvete pojedincima? Zašto prihvatamo da se na nasilje kod dečaka odmahne rukom jer “to su dečaci, muška posla?”. Zašto i dalje govorimo onima koji trpe nasilje da moraju da ojačaju? Nasilnici ne postaju nasilni tek tako. Nasilje nije prihvatljivo, a razlog tog nasilja treba da se ispita i da se o njemu govori – zaključuje Robi.
BONUS VIDEO
Izvor: huffingtonpost
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)