,Very last day of Tokyo2020“ za veslanje.
Poslednja posada ,,puštena“ na vodu, poslednja usmeravanja maršala, poslednje poravnavanje, poslednji start, poslednji put podignuta bela zastavica, poslednje ,,bip“ na finišu… Dani se, kao i uvek, u početku vuku i razvlače, a onda ih je u jednom trenutku nemoguće zaustaviti. Zaista je završeno. Zahvaljuje nam se predsednik Svetske veslačke organizacije (FISE), Žan-Kristof Rolan na odlično obavljenom poslu, predsednik Sudijske komisije, Patrik Rambo, takođe.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Poslednji zajednički ručak, dezinfekcija ruku, špagete kao sigurica, posle neka riba, tradicionalna japanska kuhinja… Poslednji put kolačići sa zelenim čajem, vino ,,od soka“ i razvrstavanje ostataka hrane i pribora. Autobus u 14.30, poslednji redovi zbog Prestonove visine i gabarita. Zadovoljni smo i tužni, miks osećanja baš kao i u dolasku. Kada danas u sobi za sastanke dvojici kolega koji odlaze na start izgovorim da mi već nedostaju, šala se prihvata i proširi na sve ostale. Ali, zaista mi već sada sve ovo i svi oni nedostaju. Dirnula me je briga jednih o drugima kolega iz Južne Amerike. Njihove boje branila je Magari iz Meksika, Serđo iz Argentine i Migel sa Kube. Magari je najstarija, najtiša i najmanje iskusna. Međutim, dvojica kolega joj priskaču u pomoć kadgod je potrebno.
Poslednji finalni dan provela sam na, mislila sam, najlepšem mestu – na dolazećem pontonu. Prilika da vidim sve osvajače medalja, nekima se sa razlogom i obratim (obavestim ih da moraju na merenje čamaca), neke fotografišem… Ali, ne, kako je to bilo daleko od istine. Ne znam šta je tačno na to uticalo, tek svi nosioci medalja pali su u zapećak zbog onih ostalih, četvroplasiranih, petoplasiranih i šestoplasiranih. Onih koji su podjednako predano i motivisano radili, onih koje je možda neki peh sprečio da osvoje medalju, koji nisu mogli više od ovoga, a ovo danas nije bilo dovoljno za podijum. Posmatram ih kako jedva ustaju iz čamca, ili se samo prevrnu iz čamca na ponton.
Gledaju u prazno, bez glasa im se suze slivaju niz lice, dok jedni okreću glavu da ih niko ne vidi, drugi ne mare… Takvi prizori najavljuju dolazak osvajača medalja, onih koji su pre povratka orno izlašli iz čamca i u prvi put obučenim trenerkama predviđenim samo za ovu priliku, okitili se medaljama na predivnom olimpijskom zelenom pontonu. Na jednoj strani slavlje, vriska, čestitanja, medalje, cveće, intervjui… Stotinak metara dalje muk. Mi smo negde između, a najradije bismo da nas nema. Imam strašnu potrebu da ih sve zagrlim, nekako utešim, otplačem sa njima… Zagrljaj sam razmenila samo sa našim Martinom, mimo svih protokola i pravila, i nekako kroz tog predivnog mladog čoveka poslala emociju svima koji poslednja tri dana nisu imali razloga za slavlje.
Jovana je danas svoje takmičenje završila kao petnaesta od 32. Borbeni start, ulazak u trku na ,,krv i nož“, bez rezerve, bez kalkulisanja. Dala je Jovana sve od sebe, do poslednjeg zaveslaja. U ovom trenutku to je njen maksimum. Maksimum umanjen svakim prokle&m karantinskim danom. Nju danas nije trebalo tešiti, zna Jovana, ali zna i njen trener, da od ovoga danas može mnogo bolje i brže. I biće, pitanje je dana.
I ovde ću stati. Punog srca, duše, očiju… lepote i najdivnijih vrednosti. Ovaj čarobni grad nam se i pored svih restrikcija uvukao pod kožu. Okupljeni oko zajedničke ljubavi, veslanja, oboga&li smo svoje živote, puno toga naučili, razmenili emocije i energije. Već sutra će se sa aerodroma Narita i Haneda hiljade sportista i sportskih radnika vratiti svojim ,,običnim“ životima, da natenane sumiraju doživljeno i polako krenu u nova planiranja. Jer, šta je život bez veslanja i veslačkih regata?
Sutrašnja priča mogla bi da bude napisana u hotelu ,,Schinagava Prince Hotel“, na stočiću pored prozora na 34. spratu i gomilice knjiga koje nisu došle na red za čitanje, ali neće. Neizmerno sam srećna što je puno ljudi pratilo ovu seriju javljanja iz Tokija, a još mi je draže što sam neke od njih inspirisala da i sami uzmu olovku (kompjuter) u ruke.
Ne slučajno sam svoje utiske bazirala na ličnom doživljaju bivše veslačice, sudije, veslačke mame, supruge trenera. Doživljaj svega pomenutog iz ugla trenera mogu samo posredno da prenesem. U
pravo sam kod jednog, sa kojim delim poslednjih 30 i više godina svog života, a koji je pratio sve što se dešava u Tokiju (na veslačkoj stazi, ali i na aerodromu i u hotelu) pokrenula lavinu uspomena i emocija. On će ih sutra, dok ja budem menjala vremenske zone u nazad, sa vama podeliti.
Do suđenja na sledećem velikom veslačkom takmičenju, sajonara!
Piše: Ružica Karajović Ibročić
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)