Poznato je da su deca tokom adolescentnog perioda, pod uticajem hormonalnih promena i faktora spoljašnje sredine, sklona različitim nepromišljenim situacijama koje ih lako mogu dovesti u životnu, čak i zakonsku opasnost. Buđenje ličnosti, beg od različitih vrsta strahova, želja za samostalnim životom, samo su neki od situacija koje ugrožavaju sigurnost dečijeg odrastanja. Zbog čega tinejdžeri pribegavaju napuštanju porodice i kako roditelji mogu preduprediti taj problem, otkriva za Objektiv priznati klinički psiholog prof. dr Radomir Čolaković.
Pre nekoliko dana, javnost je potresao nestanak devojčice Emilije R. (14) za kojom su porodica, prijatelji i policija tragali tri dana. Srećom, priča je imala srećan kraj i ona je pronađena u mestu Preljina nedaleko od grada. Takođe, slučaj iz Batočine kada je K.V. (18) odlučila da zbog ljubavi prema D. N. (22), muzičaru iz Kragujevca, napusti porodični dom. Devojka roditeljima nije želela da odgovara na pozive, blokirala je njihove brojeve telefona i nije postojao način da stupe u kontakt sa njom.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Slučaj Elene Bojović (12) koja je nedavno nestala na putu od škole do kuće u beogradskom naselju Žarkovo. Međutim, devojčica je nakon višesatne potrage ipak pronađena. U okolini Novog Sada, pre mesec dana prijavljen je nestanak devojčice Anice F. (14). Ona je tada poslednji put viđena u školskom dvorištu sa, navodno, svojim momkom Ištvanom P. (17). Od tog trenutka joj se gubi svaki trag. Devojčica je na kraju pronađena.
Upitan šta se dešava u glavi deteta, pa se ono odluči na takav potez, dr Čolaković objašnjava da se te situacije najčešće javljaju u periodu razvojnih kriza adolescenata.
– Postoji mnogo razloga zbog čega dolazi do odluka te vrste. Takav oblik ponašanja se uglavnom javlja u periodu rane adolescencije kada su prisutne njihove razvojne krize u vidu traženja sebe. Oni se tada bore za svoj autoritet i svoj identitet. To je zapravo kriza identiteta koja za sobom povlači pitanja “ko sam ja, kuda da krenem i šta da radim”? Na sve strane nailaze na razne idole i uzore, međutim, tu ima jedna varka. Kada se dete previše veže za idola, za model ponašanja idola ili model ponašanja koji mu se u tom trenutku učini aktuelnim, to lako “proguta” kao zabranjeno voće i na kraju se razočara, jer stvari ne funkcionišu onako kako su zamislili. Oni tada padaju u razne vrste očaja, čak i zbog manjka lajkova na društvenim mrežama. U pojedinim situacijama zbog toga i plaču – objašnjava Čolaković.
On navodi da adolescenti često pribegavaju i različitim vidovima manipulacije.
– Tinejdžeri često manipulišu. To su takozvane “lančane reakcije” kada vide da je slična situacija prošla kod nekog drugog bez nekih većih posledica, pa žele to da ponove. Tada kod svojih vršnjaka dobijaju nekakav status. Manipulišu i roditeljima. U tim trenucima luči se povećana doza adrenalina i oni uživaju i vide zadovoljstvo u tome. Postoji i druga dimenzija, a to su strah od neuspeha, beg od ljubavnih patnji, zbog lošeg uspeha u školi, kada se aktivira faktor sažaljenja, što može biti veoma sebično jer je to obraćanje pažnje isključivo na sebe – dodaje on.
Međutim, zbog pojave koronavirusa ljudi su često izloženi pritisku koji dolazi sa različitih strana. Čolaković dodaje da situacija sa pandemijom takođe veoma utiče na metnalno zdravlje mladih.
– Postoji i jedan destruktivni koktel kod mladih ljudi, posebno u ranoj adolescenciji kada im se spoljašnji faktori zbrajaju u glavi. Korona je umnogome uticala na to. Pandemija ih je odvojila od zagrljaja, dodira, osećaja bliskosti. U odnosu na ostatak sveta, oni ovakve situacije najteže proživljavaju. U nauci je to poznato kao smanjena doza oksitocina. To je hormon zadovoljstva i ljubavi. Kada je njegovo lučenje smanjeno, organizam trpi, a zagrljaj je u tim trenucima najdelotvorniji i ima meru za sve ljude. Zato oni traže “virutelne puteve” koji za sobom povlače tezu “da sam neko”. Mnogi slučajevi se, nažalost i tragično završe.
Profesor vidi jasan uticaj društvenih mreža u podsticanju takvih misli deteta koja ga navode na situacije da upadne u zamku predatora i mimo svoje želje biva otrgnuto od porodice.
– Postoji još jedan problem. Tinjedžeri se upoznaju sa ljudima na društvenim mrežama koji se uglavnom lažno predstavljaju i tako lako odlaze u ruke predatora. Fasada ličnosti takvih ljudi je teško prepoznatljiva. Sa decom zato treba mnogo razgovarati i uticati na njih. Prva spona u svemu tome su škola i obrazovanje, a zatim i porodica. U poslednje vreme mediji se sve više otvaraju ka ovom problemu. Oni su alarm i crveno svetlo koje sugeriše na probleme u adolescentnom periodu i pokazuju na šta bi roditelji trebalo najviše pažnje da obrate, a sve u svrhu toga da se deca zaštite. Ono što moram da kažem je da se za svojih četrdeset godina karijere nikada nisam susreo u praksi sa ovako izraženom frekvencijom ovog problema – ističe Čolaković.
Na kraju se postavlja pitanje da li postoji način na koji bi roditelji mogli da utiču na dete i spreče da do ovakvih neprijatnosti uopšte dođe.
– Ljudi često iz porodice donose patologiju, kulturu, nekulturu i sve ostale oblike i vidove ponašanja. Ovo je jedan veoma složen problem i slučaj treba temeljno ispitati. Roditelj mora i sebe da preispita kako bi znao šta može očekivati od svog deteta, da to inkorporira u njihov vaspitni stil. Takođe, u saradnji sa roditeljima na njihovo ponašanje mogu da utiču i psihološko-pedagoške ustanove koje im mogu značajno pomoći u prevazilaženju problema. Najteže je biti psiholog svom detetu jer je roditelj sklon praštanju, ali to je nešto čemu svi moraju težiti – apeluje naš sagovornik.
Piše: Vukašin Bulatović
BONUS VIDEO:
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)