Zar je iko sumnjao u drugačiji epilog?
Pa, verovatno ne.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Prezime porodice Grbić kao je sudbinski preodređeno za odbojkaške uspehe. Pokojni Miloš, najstariji član familije, osvojio je prvu medalju za jugoslovensku odbojku 1975. godine, a njegovi sinovi Vladimir i Nikola obradovali su naciju bezbroj puta. Korak više napravio je mlađi od braće, Nikola, koji je kao trener poljske Zakse ponovo potvrdio klasu i prigrlio pehar Lige šampiona na Apeninima.
ITALIJA KAO SUDBINA
– Osećaj je i dalje fantastičan. Naravno, još uvek nisam uklavirio važnost svega. Međutim, posle nekog perioda kada sam sabrao sve emocije, shvatio sam koliko je ovo vredan rezultat za svakog od nas, klub, kao i poljsku odbojku. Predivno iskustvo u trajanju od dve godine krunisali smo na najbolji mogući način, tako što smo ispisali istoriju – istakao je Nikola Grbić u intervjuu za Objektiv.
Najveći deo igračke karijere proveo je u Italiji. Kao da je bilo zapisano u zvezdama da će postati prvi srpski trener sa lovorikama elitnog takmičenja na starom i poznatom mestu.
– Nekoliko stvari je zanimljivo. Prva je da se igralo u Italiji, druga u gradu Veroni, u kojoj sam, inače, radio kao trener. I treća je da smo igrali baš protiv Trentina. Upravo sam u tom klubu osvojio prvi Skudeto i Ligu šampiona. Imam toliko iskustva da sam znao na šta bi trebalo da se fokusiram, kako da se ponašam i šta da pričam, kako bih i preneo moju mirnoću igračima. Trudio sam se da im usmerim misli na stvari koje mogu da pomognu na terenu. Na kraju, bili smo najbolji kada je bilo najpotrebnije.
POST OD 43 GODINE
Zanimljiv je i detalj da su pojedini odbojkaši bivšeg vladara Plus lige tokom decembra potpisali predugovore sa drugim klubovima.
– Dobili su unosne ponude kojima Zaksa nije mogla da parira. Ipak, u finalu su pokazali svoju veličinu i odradili posao profesionalno. Takođe, zaista su odigrali najbolju odbojku. Drago mi je zbog njih, ali isto tako i žao što nećemo više raditi zajedno. Ko zna, možda nam se putevi ponovo ukrste.
Pre duela istakao je da nije smislio govor. Sada je otkrio da to i ne bi imalo veliki značaj na ishod.
– Ponekad su očekivanja da oduševim govorom. Pokušavam da motivišem igrače u nekoliko rečenica, ali oni su vrhunski profesionalci. Nisam se služio Jutjubom i gledanju nekih filmova. Kada se igra finale Lige šampiona, prosto, moj govor ne može ništa da promeni. Mogao sam i da ne kažem ništa, a opet bi rezultat bio isti.
Najemotivniji trenutak dogodio se po završetku meča. „Pale“ su suze radosnice, dok se Nikola našao na rukama svojih pulena i asistenata.
– Ovo je moj najveći uspeh u klupskoj karijeri kao trenera. Zaista nisam pretraživao po internetu da li sam prvi srpski trener sa peharom. Gledao sam da budemo najbolji što možemo. Najveći trofej ove pobede je što su svi svesni da smo uradili istorijsku stvar.
Poljaci su aktuelni svetski prvaci. Kuriozitet je da su početkom maja dočekali i pehar Lige šampiona. Prethodno su Milovice davne 1978. godine bile najbolje pobedom nad Vorburgom.
– Definitivno da odbojka ima posebno mesto u ovom narodu. Poslednji put su osvojili trofej pre 43 leta. Znači da su imali istoriju dobrih ekipa u Evropi. Taj podatak je za divljenje.
NAJDRAŽE ČESTITKE
A potom je primio i veliki broj čestitki.
– Uvek su najdraže od najbližijih. Supruga je mlađem sinu pokazala sliku kako plačem, pa se i on rasplakao. Okitili su kuću, napravili u jednoj video igrici vatromet i zastavu Poljske. Naravno, drage su mi i poruke od kolega, jer jedemo isti hleb. Prijaju takvi komplimenti i imaju posebnu vrednost.
Nije zaboravio da pomene i legendarnog oca Miloša zbog koga je sa starijim bratom počeo da trenira odbojku.
– Otac je bio ponosan na nas. Međutim, kao stari Hercegovac nikada nije govorio direktno. Majka nam je uvek prenosila sa kakvim ponosom priča o nama. Vanja i ja smo ušli u Kuću slavnih, ali ni to nije dočekao. Najdraže mi je da je video kada smo postali olimpijski šampioni. Žao mi je što nije tu, ali život ide dalje – zaključio je Nikola Grbić.
Ovu i mnoge druge zanimljive priče možete naći u štampanom izdanju Objektiva.
Piše: UROŠ SELENIĆ
Komentari (0)