Pre više od pola veka je roman “Školice” argentinskog pisca Hulija Kortasara pomerio granice književnosti. U ovom eksperimentalnom romanu Kortasar predstavlja džez na papiru, kombinuje različite književne forme, zabavlja se i eksperimentiše u hodu.
Kortasarove “Školice” se sastoje iz 155 poglavlja i mogu da se čitaju na različite načine. Za one koji čitaju knjige, a ne udubljuju se u njih, se savetuje da pročitaju od prvog do 56. poglavlja i tu stanu. Autor savetuje čitaoce koji žele da se posvete onome šta čitaju i da razmišljaju o motivima da slede njegov redosled. Njegov raspored je neobičan, čita se prvo 73. poglavlje, a zatim prvo, pa drugo poglavlje, zatim 116. i tako dalje, poput dečije igre školica.
“Romanom “Školice” sam porušio tolike brane i srušio tolika vrata i samog sebe razložio na delove, da mi ne bi bilo žao da sad umrem”, kazao je autor po objavljivanju kultnog romana.
Na ovaj način Kortasar tera čitaoce da budu aktivni, ali i da se zabave. Neobično je preskakati poglavlja, što nam je od detinjstva rečeno da ne radimo. Takođe, tako čovek ima više kontakta sa knjigom, okreće stranice, igra se. Roman prati Orasija Oliveiru i njegovu dragu Magu dok pokušavaju da se nađu emocionalno i fizički. Priču vidimo ispričanu iz oba ugla, i iz Orasijevog i Maginog, vidimo čak i iste događaje ispričane od strane različitih naratora.
Kortasar se igra i dok piše, jedno poglavlje o ljubavnom zanosu je potpuno napisano izmišljenim jezikom, koje su Maga i Orasijo izmislili. Mi ne razumemo ni jednu reč, ali nam autor prenosi osećanja i njihovu bliskost. U 34. poglavlju nas autor tera da bukvalno “čitamo između redova”, pošto se u parnim redovima odvija jedna priča, a u neparnim druga. Na ovaj način je u književnosti najbliže predstavljena ljudska sposobnost da razmišljamo o dve stvari u isto vreme.
“Ništa nije komičnije od toga što je ozbiljnost predstavljena kao neophodna vrlina koja prati sva dobra književna dela”, napisao je Hulijo Kortasar.
Kortasar nam ne da da ga shvatimo preozbiljno. Autor nam tokom celog romana dozvoljava da izvlačimo svoje zaključke i pokazuje nam da je naše mišljenje jednako bitno, kao i njegovo.
Džezuela
Motiv džeza je sveprisutan tokom celog romana. Oliveira i prijatelji često komentarišu ovaj muzički žanr i stalno slušaju muziku, koja je nama navedena u fusnotama. Zahvaljući Kortasaru, možemo i mi da slušamo pesme u isto vreme kada i likovi romana.
Šta veliki pisci misle o ovom romanu:
Mario Vargas Ljosa: “Nijedan drugi pisac nije dao igri toliko književno dostojanstvo kao Kortasar, niti je učinio igru tako korisnim i originalnim elementom umetničke kreacije.”
Oktavio Pas: “Njegova proza je načinjena od vazduha, bestežinska i bestelesna, ali čujna kao vetar i budi u nama mnoge slike i vizije. Ona na savršen način povezuje ulične ritmove grada i pesnikov monolog.”
Gabrijel Garsija Markes: “Kortasar nam je ostavio jedno, možda, nedorečeno delo, ali lepo i neprolazno kao naša sećanja”
Karlos Fuentes: “Kortasar je Simon Bolivar latinoameričke književnosti. To je čovek koji nas je oslobodio, koji nam je pokazao da je sve moguće.”
N.T.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Komentari (0)