Uverenje da polomljeno ogledalo donosi nesreću predstavlja veoma rasprostranjen oblik sujeverja i u našoj kulturi, a njegovo poreklo datira još iz rimskog perioda. Naime, još za vreme Rimljana, važila je ideja da se život obnavlja svakih sedam godina i da razbijanje ogledala utiče na život duše koja se obnavlja u tom periodu.
Naime, osim što predstavlja projekciju nečijeg izgleda, za ogledalo se verovalo da predstavlja i odraz čovekove duše. U vezi sa tim, vremenom se razvilo uverenje da polomljeno ogledalo označava i slom nečije duše, koja neće više biti u stanju da brani svog nosioca od zla. Kao jedna od implikacija takvog poimanja, razvila se i pretpostavka da oštećena duša žudi da se osveti onom ko je odgovoran za njeno ozleđivanje, pa otuda potiče i strah da se osveta može sprovesti u vidu smrti neke bliske osobe.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Tokom istorije ogledala su često upotrebljavana u raznim magijskim obredima, ali i psihoterapijskim tretmanima, a u staroegipatskim hramovima mogu se uočiti pradavni crteži ovog predmeta. Naime, u tim periodu su ogledala pravljena od polirane bronze, zbog čega su bila su veoma cenjena.
U antičkoj Grčkoj bio je postojao ritual koji je podrazumevao da se ogledalo koje je stavljeno u navoj, spušta na površinu vode. Osoba koja bi obavljala ovaj ritual bi se molila Bogu ili boginji, nakon čega bi se na mestu dodira vode i ogledala pojavile određene predstave.
Unutar magijskih rituala ogledalo je posmatrano kao put u drugi svet sačinjen od raznih bića, i mesto unutar kog se čuvaju razne misli i dela ljudi. Zbog toga, veruje se da ako ljudi gledaju u razbijeno ogledalo, sva onostrana bića, zle misli i grehovi mogu da dopru do ovozemljaskog sveta kroz pukotine koje su nastale njegovim lomljenjem.
Ukoliko bi se, pak, desilo da se ogledalo razbije, ljudi su se na razne načine “dovijali” da načinjenu štetu ispravi. Tako je postojao običaj da se polomljeno ogledalo samelje dok ne postane prah, jer se verovalo da tako neće odražavati nikakve slike, mnogi su ogledalo utapali u vodu i ostavljali ga da odstoji simboličnih sedam sati.
Najrasprostanjeniji običaj bio je svakako skupljanje ostataka polomljenog ogledala, pri čemu se posebno vodilo računa da onaj koji skuplja ostatke ne uhvati svoj odraz u komadima stakla. Kada bi se ostaci sakupili, bacali su se što dalje od mesta stanovanja. Na primer, Rusi su tako ostatke stakla odlagali u crnu torbu i vezivali tri puta, da bi ga potom bacilli što dalje od doma, ili ga zakopali na nekom udaljenom mestu. Nakon toga, bilo je preporučeno da se ruke operu osveštanom vodicom.
Ukoliko, pak, razbijete neko skupoceno ili ogledalo koje vam je neko darovao, pa zbog toga niste u stanju da ga tek tako bacite, ono što možete uraditi jeste da ostavite najveći komad od polomljenog ogledala i da ga isperete parom od vode, kako bi se svo zlo koje može da nastupi izbrisalo.
Ogledala su našla svoje mesto i u okviru mnogih pogrebnih rituala, kako kod nas tako i u tradicijama drugih naroda. Na primer, Jevreji imaju običaj da pokrije sva ogledala u kući kada neko u njoj premine, jer se verovalo da se duh pokojnika može zaglaviti u njima. U jevrejskoj religiji ovaj period žalosti traje sedam dana i zove se Šivah, i za to vreme potrebno je da sva ogledala u kući budu pokrivena.
U našoj narodnoj religiji postojao je običaj da se preminuli sahrani sa ogledalom koje je najčešće upotrebljavao, da bi se navodno sprečilo da njegov duh luta i uznemiruje ljude na ovom svetu.
Međutim, da ogledala nisu isključivo opasni predmeti od kojih potiču razne nesreće, svedoče i sujeverja o ljubavi. Naime, u našom narodu je rasprostranjeno verovanje da ako novi zaljubljeni par ugleda svoj odraz u ogledalu, njihova veza će biti uspešna. Takođe, postoji i verovanje da ukoliko devojka sedi ispred ogledala i jede jabuku i tom prilikom pažljivo gleda u odraz, iza ramena će joj se ukazati lik budućeg muža.
Komentari (0)