I ako već oko godinu dana Srbi, kao i stanovnici na svim svetskim meridijanima, podnose teror smrtonosne korona zaraze, od bolesti srca se u našoj zemlji i dalje najčešće umire. Upravo zbog velikog broja pacijenata sa srčanim problemima, a uprkos ogromnom pritisku na zdravstveni sistem, Klinika za kardiohirurgiju UKC Srbije je sve vreme epidemije radila punom parom. Na samo nekoliko meseci od konačnog završetka specijalizacije, sa novim izazovom susreo se i mladi kardiohirurg dr Nemanja Karamarković (31), član herojskog tima UKC Srbije.
Srpski lekari uočili SKRIVENE posledice korone: Gubitak čula prate promene na MOZGU, ali to nije sve
Kako navodi u razgovoru za Objektiv, učestvovao je u operacijama na otvorenom srcu korona pozitivnih pacijenata koji su morali hitno da se podvrgnu intervenciji, ali i onih koji nisu „zakačili” virus, a kao urgentni slučajevi su završili „pod nožem” usred pandemije. Razlika je bila jedino u medicinskom protokolu, a želja i ushićenje da se spasi život bili su potpuno isti.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Nijednog trenutka u toku epidemije nismo prestajali da operišemo naše bolesnike. Kad je počela korona, to je bila nepoznanica za čitav svet, ali na našoj klinici zaista nije bilo propusta. Nismo bežali od toga da operišemo kovid pozitivne pacijente. Takođe, kao kardiohirurzi odlazili smo u Batajnicu, bilo nas je šest, sedam u isto vreme.
Kada operišete, u vašim rukama je život pacijenta. Da li postoji strah od greške?
– Straha uvek ima, ovo je adrenalinski posao! To je normalno i dobro. Nijedan radni dan kardiohirurga nije isti. Kao što nijedan pacijent nije isti, niti zahvat koji obavljamo. Sve zavisi od ličnog pristupa pacijentu, odnosno komunikacije koja se ostvaruje. Empatija je neophodna za ovaj posao, ali u određenoj meri.
Na početku karijere mi je bilo lakše da, kada skinem mantil, manje razmišljam o poslu, ali kako vreme prolazi, sve mi je teže da u slobodno vreme ne razmišljam o profesionalnim obavezama. Sa više znanja i više veštine odgovornost je veća. Ne postoji hirurg koji posao ne nosi kući. Konkretno, kardiohirurgija zahteva brzu reakciju i niko od nas ne ode miran i spokojan kući. Ipak, ova grana hirurgije je za mene najlepša grana medicine.
Da li mislite da je epidemija ponovo vratila lekare na mesto koje zaslužuju u društvu?
– Ne mislim da lekari treba da imaju bilo kakvo posebno mesto u društvu. Smatram da je reč o profesiji koja je potpuno ravnopravna s bilo kojom drugom. Ko god pošteno radi svoj posao, on je profesionalc. O kojoj god da se profesiji radi! Epidemija je samo pokazala da treba malo više ceniti lekare i manje ih kritikovati ukoliko postoje redovi pred ordinacijama. Verujte, nisu oni formirani jer su lekari i sestre na pauzama. Jednostavno, sve je više bolesnih ljudi.
Da li je kovid-19 uticao na srčane probleme koje je neophodno tretirati kardiohirurški?
– Još je potrebno da prođe vremena kako bismo mogli sa sigurnošću to da kažemo. Kolege kardiolozi su primetili da se oni koji imaju koronu žale na probadanja kao i perikardne izlive. Takođe, gotovo je izvesno da nekretanje usled karantina može biti stimulans za razvoj hipertenzije, razvoj šećerne bolesti i gojaznost. Ono ubrzava kardiovaskularne bolesti. Takođe, sigurno je da kardiovaskularne bolesti utiču i na kliničku sliku korone, ali studije će to tek pokazati.
Kako je izgledala najteža operacija u prethodnom periodu?
– Izdvojio bih slučaj sa našeg hitnog hirurškog dežurstva, kad sam radio s mojim velikim učiteljem dr Aleksandrom Đorđevićem, koji je bio šef ekipe. Operisali smo dve disekcije ushodne aorte u jednom radnom danu, odnosno zidove glavnog krvnog suda, koji su bili raslojeni nakon prodora krvi između zidnih slojeva aorte. Dok smo bili na prvoj operaciji, zvali su nas iz Urgentnog centra da nam najave da je došla mlada porodilja koja takođe ima disekciju ushodne aorte. Nakon višečasovne operacije, uspeli smo! Devojka je posle sedam dana otišla kući, na nogama, svojoj deci. Ta operacija je ostala u sećanju, jer je zaista bio veliki pritisak.
Šta vam je najveća satisfakcija?
– Lepo je kad se operacija dobro završi, a najlepše je kad pacijent ode kući na nogama, živ, zdrav i sa osmehom. To je naša najveća satisfakcija. Pomoći čoveku koji je imao narušen kvalitet života, a oboljenja koja se kardiohirurški tretiraju su u ovom smislu i te kako značajna. To su svakodnevni bolovi, mučenja, gušenja. Sam problem je opasan po život i tako se i tretira.
Koliko je u ovom poslu teško pružiti reči podrške?
– Lekar treba da shvati da je prekoputa njega čovek koji ima veliku muku i kome treba da pomogne. Da mu se nađe kada je teško. Lekar ne treba da bude arogantan, već pacijentu treba da uputiti toplu reč, koja svakom čoveku mnogo zanči. Dokazano je da kardiovaskularne operacije utiču na emocionalni status. Lepa reč daje utehu i veliku sigurnost.
Kako je izgledao vaš prvi dodir sa ovom granom medicine?
– Ostvario sam ga na Drugoj hirurškoj klinici, odnosno sadašnjoj Klinici za kardiohirurgiju, koja ima jednu od najdužih tradicija u ovom delu Evrope. Ponosan sam što sam deo tog kolektiva, danas sa prof. dr Svetozarom Putnikom na čelu, koji je izvanredan čovek i divan kolega. Došao sam kao volonter još na studijama, a po položenom ispitu sam nastavio da učestvujem u njenom radu. Ovde sam završio državni ispit i zaposlio se, a potom i upisao specijalizaciju. Sve što sam naučio o kardiohirurgiji, naučio sam na Drugoj hirurškoj klinici zahvaljujući divnim profesorima i mentorima.
Potekli ste iz lekarske porodice, da li ste uopšte imali dilemu čime ćete se baviti u životu?
– I otac i deda su mi hirurzi. Deda je bio opšti hirurg, odnosno abdominalni hirurg, a otac je zaspolen takođe kao hirurg KBC Zvezdara. To je bio prirodan put, a moja želja je oduvek bila da budem kardiohirurg. Još dok sam pohađao vračarsku OŠ „Siniša Nikolajević”, a potom i Petu beogradsku gimnaziju, znao sam da ću biti lekar i nijednog trenutka nisam zažalio.
Da li imate hobi i kako jedan mladi hirurg provodi slobodno vreme?
– Volim fudbal i navijam za Crvenu zvezdu, ona je za mene posebna ljubav. Ali volim i OFK Beograd, to je porodična tradicija, deda je bio lekar OFK Beograda, a i ja sam im se priključio kao deo stručnog štaba. „Romantičari” sa Karaburme su sada u trećoj ligi, ali romantika nije napustila njihov stadion, kao ni tim koji ga čini. Nadam se da će se OFK Beograd vratiti na staze stare slave.
Piše: Nikolina Marić
Ove i mnoge slične tekstove čitajte u štampanoim izdanju lista Objektiv.
Komentari (0)