Dok su se njene drugarice igrale lutkama, crnokosa lepotica Katarina Urošević (26) iz Kamenice, malog sela nadomak Šapca, stavljala je plastičnu pušku na rame i zajedno s mlađim bratom išla u poteru za plenom. Nekoliko godina kasnije, Katarina je uspela da ostvari svoj dugogodišnji san – dobila je dozvolu za oružje, učlanila se u lovačko udruženje „Tamnava” i postala jedini ženski lovac u Mačvanskom okrugu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
LJUBAV OD MALIH NOGU
Kako Katarina ističe za Objektiv, otac i brat su je često vodili na proslave na kojima su se okupljali lovci, pa je, slušajući priče o fazanima, lisicama i srnama, poželela da i ona bude deo tog sveta.
– Odrasla sam u kući u kojoj je bilo oružja. Oduvek sam ga volela, maštala sam da i ja posedujem pušku ili pištolj. Iako je tata dugo bio lovac, tek kad je i brat krenuo tim putem, shvatila sam da i ja definitivno želim da postanem deo te družine, iako sam bila sigurna da me okolina neće shvatiti ozbiljno. Kada idem u lov, ustajem u pet sati ujutru. Tada se obučem, očistim pušku, popakujem metke u pojas i krenem sa svojim psom u akciju – kaže Katarina.
BEŽE OD NJE KAO ĐAVO OD KRSTA
Mlada, ali iskusna Šapčanka kaže da joj nije lako među silnim naoružanim muškarcima. Kako navodi, mnogi su u njoj videli konkurenciju, pa joj je trebalo dugo vremena da se izbori za svoje mesto u lovačkom svetu. – Ipak, bilo je i mladića koji su me podržavali. Međutim, nekolicina njih nije mogla da prihvati činjenicu da devojka može da lovi fazane i lisice. Stalno su mi ponavljali da se manem tog posla, jer je to muška rabota. Kada izađem u provod, često me izbegavaju, kao da se plaše da sam ponela pušku sa sobom – kaže sa osmehom Katarina. Iako je gotovo svake nedelje odevena u zeleni kombinezon i duboke gumene čizme, ova atraktivna crnka ostalim danima privlači poglede mnogih muškaraca. – Volim da se sredim i odem u grad. Nije mi strano ni da zaglavim do kasno u kafani, pa ujutru jedva ustanem za lov. Ali ništa mi nije teško. Puška je sama po sebi teško oružje, međutim, kad se nešto voli, onda nema prepreka – kaže Uroševićeva.
UZBUĐENJE KOJE SE NE MOŽE OPISATI
Katarina navodi da joj je najdraži trofej prvi fazan kojeg je odstrelila u lovištu u blizini Kamenice.
– Osećaj je bio neopisiv i neverovatan, prvo sam pomislila da nema šanse da je moj metak pogodio pticu. Čekala sam da mi neko kaže da to nisam uradila ja, međutim, kad sam se uverila, srce mi je kucalo toliko jako da sam mislila da će mi iskočiti iz grudi. Uzbuđenje je bilo ogromno – sa oduševljenjem kaže Katarina. Uroševićeva je jedina žena lovac u opštini Koceljeva, te zbog toga uživa određene povlastice. Ne plaća godišnju članarinu u udruženju lovaca, a dobila je i odelo i punu opremu. – Kolege mi dosta pomažu. Ako je teren nepristupačan, oni prolaze tim putem, a ja odem na drugu stranu, gde je lakše za kretanje. Ako ima prilike za odstrel, uvek mi kažu da stanem ispred njih i pucam – kaže ova žena lovac.
Piše: SANJA RADOVANOVIĆ
Ovu i ostale zanimljive teme pročitajte u sutrašnjem izdanju štampanog Objektiva.
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Najvažnije je ubijati...