Velika je tuga u porodici Ota Barića. Mnogi oplakuju velikog trenera i čoveka gospodskih manira stare bečke škole. Znao je kako da živi…
Ugledni arhitekta istog imena, sin preminulog trenera, govorio je za hrvatski portal Sportske jutarnji.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
“Boli, ali ako se to već dogodilo, za njega je prošlo bezbolno. Samo je zaspao”, rekao je Oto, sećajući se kako je živeti sa tako uspešnim, poznatim i popularnim ocem.
“Išao sam u prvi razred u Zagreb, u Cankarevu, kada je rekao: ‘Idemo u Nemačku.’ Tako da sam uzalud morao napustiti dom i prijatelje i otići negde gde ništa i niko nije znao, naravno, čak ni jezik. Fudbal nas je uvek održavao i taj život od nedelje do nedelje. Ljudi koji se ne bave ovim poslom ne mogu da ga shvate. Pobede su bile slatke, ali pobeda traje dva sata, a poraz dva dana. Sreća mu je bila što je bio izuzetan radnik i imao je mnogo više pobeda. Kada je u 80. godini rekao da mu je dosta posla, bila je to teška odluka, jer je fudbal bio njegov život. Neću reći da je nakon toga izgubio volju, ali to više nije bilo isto…”, kaže arhitekta.
FSS: Zoltan Sabo je bio jedan od najperspektivnijih trenera u srpskom fudbalu
Oto i Zdenka bili su zajedno sedamdeset godina.
“Mami će biti veoma teško da popuni prazninu sada. Mama je najbolja koliko može i moram vam reći da sam krunu savladala gotovo bez simptoma, zapravo vrlo blagim. Neverovatno, uopšte nisam imao kontakt sa njima. Teško nam je reći gde ga je to uhvatilo. Šetao je gradom, nije se predavao. Pokušavao sam da mu ponavljam: ‘Ne idi tata, suzdrži se …’, ali on je čovek koji je voleo društvo i život. Ne možete potpuno isključiti takvog čoveka i reći mu ‘morate čučati kod kuće’. U proleće, u prvom krugu, i on i mama bili su veoma disciplinovani, nosio sam im hranu, međutim, onda je ponovo počelo od septembra i zamahnulo, i nije mogao da razume da mu nije dozvoljeno da izađe. Koliko god mu vi rekli”.
Kako je završio u bolnici?
“Nije se osećao dobro, ali bio je kod kuće četiri ili pet dana. Više nije želeo da jede ili pije. Počeo je da se gubi. Pozvali smo hitnu pomoć, nismo imali pojma da je to korona. Odveli su ga u Vinogradsku, gde su se plašili da je reč o moždanom udaru, jer je zaista počeo da se gubi. Ali otkrili su da je COVID-19. U Dubravu je prebačen u subotu, nedelju dana pre nego što je preminuo. Tri ili četiri dana ležao je na odeljenju intenzivne nege, ali bez respiratora. U petak je prebačen na normalno odeljenje jer je pokazivao znakove oporavka. Međutim, od subote do nedelje napala ga je još jedna uzastopna upala pluća i više ga nisu mogli spasiti. Evo, bio je na putu za oporavak i preko noći je spavao. Čini se da je ovaj virus, posebno kod starijih ljudi, programiran da pronađe najslabiju tačku”.
Falćineli ohrabruje navijače: Milan? Već sam im dao gol, nadam se da ću opet!
Rado je komentarisao fudbalske aktuelnosti, nakon što se povukao kao trener.
“Imao je velike rezultate, no pre svega živeo je za fudbal i kroz njega. Velike ljubavi bile su mu pogotovo Dinamo i hrvatska reprezentacija. No, čudesno je šta su Austrijanci za njega napravili u zadnja dva dana. Jedan od retkih ljudi kojima sam ja javio da je preminuo jest Rudolf Kehenberger, njegov prijatelj i predsednik iz Salcburga, a on je odmah obavestio Hansa Krankla… Iste večeri napravili su posebne emisije na televiziji, Austrija se od njega dostojno oprostila. Šta možete, takav je život”, kaže sin proslavljenog stručnjaka.
U Hrvatskoj je cenjen kao trener, no u Austriji još više. Tamo je bio društvena zvezda.
“U Austriji je i duže radio i imao veće rezultate. Kad je vodio hrvatsku reprezentaciju to je bila najslabija generacija, a nešto su napravili. Uz malo sreće mogli su proći grupu na Euru. Bio sam u Portugalu. Francusku su mogli i trebalo dobiti, potom su naleteli na Engleze s Runijem u životnoj formi. No, to poimanje kako se on doživljavao u Austriji i Hrvatskoj je različito. To je jednostavno tako, u Hrvatskoj je jako teško biti prorok, a Austrijanci su ga baš prihvatili. Jedne godine, sredinom devedesetih, kad je s Austrijom Salcburg igrao u Ligi šampiona, proglašen je najpoznatijom osobom u Austriji. Čak 92 posto ljudi znalo je za njega. Nažalost, postoji viša sila koja odredi svakome trenutak, njegov je došao ove nedelje”.
Objavljuju se dve godine njegovov rođenja po medijima.
“Naš deda bio je gastarbajter u Austriji, radio je u fabrici papira kraj Klagenfurta, a otac se rodio 19. 6. 1932. godine. Sada je imao 88,5 godina. Vidite kako je čudna ta igra sudbine. Njemu je trinaesti uvek bio sretan datum jer na njega je dobio puno velikih utakmica. Govorio je: ‘Ljudi smatraju da je trinaest nesretan, a meni je sretan’. I onda se dogodilo da je 13. decembra umro…” – tužno je završio sin Oto.
Komentari (0)