Identitet svakog grada i njegovih kvartova umnogome određuju fudbalski klubovi i navijačka (sup)kultura okupljena i stvorena oko njih. Milionski gradovi uglavnom imaju dva najveća kluba, “večita rivala”, ali takođe i onaj treći, malo manje uspešan, mada često voljen na jedan posve drugačiji način. U Londonu je to Totenhem, u Madridu Rajo Valjekano, u Moskvi Dinamo, u Atini AEK, u Istanbulu Bešiktaš, a u Pragu Bohemians. Ni Beograd ne zaostaje za ovim gradovima, iako njegov treći tim već 5 godina nije u najvišem rangu takmičenja. Pomalo zaboravljeni, plavo-beli sa Karaburme i dalje se hrabro bore sa brojnim problemima koji su ih zadesili tokom prethodnih godina.
OFK Beograd je pod predratnim imenom BSK bio jedan od najuspešnijih klubova u zemlji, sa osvojenih 5 titula prvaka i jednim kupom, kao i zapaženim nastupima u Evropi. Dovoljno je samo pomenuti da je ovaj klub dao skoro polovinu igrača za legendarnu reprezentaciju iz Montevidea. Klub je prvo igrao na nekadašnjem “Trkalištu”, na mestu gde se danas nalazi Tehnički fakultet, da bi se 1929. preselio na Topčidersko brdo.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Tamo je izgrađen novi stadion sa atletskom stazom i reflektorima, kapaciteta preko 30 hiljada gledalaca. Taj stadion je 1944. teško oštećen u savezničkom bombardovanju Beograda, a nakon oslobođenja je oduzet od BSK-a i dat novoformiranom Partizanu. Dekretom su zbog igranja utakmica tokom okupacije ukinuti svi predratni klubovi, a na temeljima BSK-a je nastao “Metalac”, koji je zadržao BSK-ove klupske boje, i u čiju su upravu ušle njegove legende – inženjeri Milorad Arsenijević i Sava Marinković.
Pošto je Crvena Zvezda osnovana od strane rukovodstva policije a Partizan vojske, OFK Beograd je (pod svojim različitim imenima) ostao građanski klub, što u vreme ranog komunizma nije bilo baš popularno. Ipak, 1950. se, na inicijativu Vladimira Dedijera, predratnog navijača BSK-a, klubu vraća staro ime, sa gotovo identičnim grbom. Pod imenom BSK su osvojena i prva dva trofeja u Kupu Maršala Tita, 1953 i 1955, kada je klub zauzeo i drugo mesto na prvenstvenoj tabeli. U to vreme je utakmice kao domaćin prvo igrao na stadionu Crvene Zvezde, a kasnije i Partizana.
Zbog loše finansijske situacije je 1957. doneta odluka da se uđe u fuziju sa nižerazrednim TSK Šumadija, koju su upravo bili preuzeli ugledni radnici Geneksa i pripadnici Državne bezbednosti. Oni su pre toga bili u upravi Partizana, ali su želeli da imaju svoj klub na velikoj sceni. Iste godine je i ime kluba promenjeno u OFK Beograd, jer je vladalo mišljenje da Beograd treba da ima prvoligaša koji nosi ime grada. Novi klub je, pored tradicije, nasledio i plac na kojem se nalazio teren Šumadije na Staroj Karaburmi, a promenio je i klupske boje. Naime, BSK je od osnivanja nosio kombinaciju tamno i svetlo-plavih pruga na dresovima, a od tada je u upotrebi plavo-bela garnitura.
U narednim godinama je OFK uzvratio gostoprimstvo Crvenoj Zvezdi, koja je od 1959. do 1963. bila domaćin na Omladinskom stadionu, tokom izgradnje “Marakane”. Kapacitet stadiona je bio 28 hiljada gledalaca, ali ih je često bilo i mnogo više. Kuriozitet je da je zapadna tribina stadiona, sa 33 reda, druga najveća u zemlji, upravo posle one na stadionu “Rajko Mitić”.
Nakon prelaska na nov stadion i ozbiljnog ulaganja u klub počela je njegova druga zlatna era – šezdesete i sedamdesete godine, u kojima će OFK Beograd čak 12 puta izlaziti na evropsku scenu, i osvojiti još dva kupa Jugoslavije. Tih godina je OFK-i još jednom zamalo izmakla šampionska titula, i to 1964. Na legendarnoj utakmici protiv zagrebačkog Dinama u finalu kupa 1966. OFK je, predvođen čuvenim „Tri S“ – Skoblar, Samardžić i Santrač – slavio sa čak 6-2. O ovoj utakmici i poletnoj igri se u superlativima pričalo dugi niz godina, a oduševljen je bio i tadašnji predsednik FIFA, Stenli Raus, koji je bio prisutan u loži.
Tada se na Omladinskom stadionu igrao najlepši fudbal u zemlji, uvek na gol više i pobedu, što je klubu i donelo čuveni epitet “romantičari”. Ali, nije se igralo samo lepo, već i efikasno, a kraj Dunava su padali i velikani poput Bajerna, Juventusa, Fejenorda, Napolija i Panatinaikosa.
Najveći evropski uspeh je polufinale Kupa pobednika kupova, 1963. protiv londonskog Totenhema. OFK Beograd je u revanšu u Londonu propisno namučio iskusni tim, sastavljen mahom od reprezentativaca Engleske, koji će kasnije bez problema osvojiti trofej. Britanska štampa je nakon meča bila puna hvalospeva za mladi plavo-beli tim, čiji je prosek godina bio samo 22. U to vreme je zabeležena i najveća poseta na ovom stadionu, kada je protiv Partizana debitovao tandem Dragoslav Šekularac – Miloš Milutinović. 24. marta 1968. je na Staru Karaburmu prema novinskim izveštajima došlo 35 hiljada ljudi, a još 10 hiljada je ostalo napolju. U opštem metežu je probijena zaštitna ograda na zapadnoj tribini, tako da su pojedini gledaoci završili na atletskoj stazi, odakle su bez ijednog incidenta posmatrali utakmicu do kraja.
Dres ovog kluba, pod različitim imenima, nosili su Blagoje Marjanović Moša, Aleksandar Tirnanić Tirke, Srđan Mrkušić, Rajko Mitić, Branko Stanković, zatim nedavno preminuli Ilija Petković, najbolji strelac u istoriji Prve savezne lige Slobodan Santrač, Dragoslav Šekularac, Miloš Milutinović, Josip Skoblar, Dragoslav Stepanović, Petar Borota, i mnogi drugi veliki fudbaleri. Koliko su romantičari bili popularni tih godina svedoči i podatak da je 1971. naš emigrant, Beograđanin Aleksandar Vukašinović, u Štutgartu osnovao klub pod imenom OFK Beograd Stuttgart 1971. On se i dan-danas takmiči u nemačkim regionalnim ligama, i okuplja srpsku zajednicu u tom gradu.
1972. godine je stiglo najveće individualno priznanje – Slobodan Santrač je dobio bronzanu kopačku Evrope, kao treći najbolji strelac sezone 1971/72. On je te takmičarske godine postigao 33 pogotka, a od njega su bili bolji samo Gerd Miler sa 40 i Antonis Antonijadis sa 39 golova. Sa ukupno 218 prvenstvenih pogodaka za 12 sezona, Santrač je i dalje apsolutni rekorder među golgeterima našeg fudbala.
22. avgusta 1973. OFK Beograd je osvojio i svoj prvi međunarodni trofej. Na prvo izdanje turnira pod nazivom “Trofej Granada” u istoimenom španskom gradu bili su pozvani Malaga, urugvajski Penjarol i naš OFK-a. Tim koji je 5 meseci ranije tesno ispao u četvtfinalu kupa UEFA od Tventea, ovog puta je bio ubedljiv protiv urugvajskog velikana. Iako je u međuvremenu iz kluba otišao Ilija Petković, u timu su ostali golman Petar Borota, odbrambeni igrači Dragoslav Stepanović i naš sagovornik Zdravko Jokić, kao i legendarni strelac Slobodan Santrač. Predvođeni trenerom Milutinom Šoškićem u finalu su pobedili Penjarol rezultatom 4:0 i osvojili ogromni pehar, koji je bio toliko veliki da na povratku nije mogao da stane u avion DC 9, pa je morao da bude rasklopljen.
? #HistoriaGCF | 22 de agosto de 1973
Se disputa el I Trofeo Granada, denominado otros años como Ciudad de Granada o Ciudad de la Alhambra. Junto al #Granada participan el @OficialCAP, CD Málaga y el @OFKBeograd, vencedor final. pic.twitter.com/A8bmNbGSou
— Granada CF ❤️⚪️ (@GranadaCdeF) May 29, 2020
I u ovom veku se OFK Beograd šest puta plasirao u evropska takmičenja, a doba novih uspeha počelo je dolaskom još jednog bivšeg igrača, Zvezdana Terzića, na mesto direktora. Bilo je to 1997, odmah po završetku Terzićeve igračke karijere, a na funkciji direktora je ostao do 2005, kada je postao predsednik Fudbalskog saveza Srbije. U tom periodu je uspeo da vrati klub na evropsku scenu nakon 30 godina, u sezoni 2003/04. Već iduće godine je OFK stigao do polufinala Intertoto kupa gde je poražen od madridskog Atletika. Tada su za plavo-bele igrali Branislav Ivanović i Duško Tošić, a dres “jorgandžija” su nosili Dijego Simeone i Fernando Tores, koji je na Karaburmi postigao svoj prvi gol u evropskim takmičenjima. 2010/11. je u kvalifikacijama za Kup UEFA ispao od Galatasaraja predvođenog Harijem Kjuelom i Ardom Turanom. 2006. je OFK, sa Aleksandrom Kolarovim u timu, izgubio od Crvene Zvezde u finalu nacionalnog kupa tek nakon produžetaka.
Uprkos svim uspesima i ogromnoj popularnosti, “stambeno pitanje” OFK Beograda je ostalo nerešeno do današnjih dana. Nakon izgradnje stadiona je sa gradskim vlastima potpisan ugovor o korišćenju na 50 godina, a posle njegovog isteka klub je svake godine dobijao dozvolu za korišćenje. Poslednja velika rekonstrukcija stadiona je bila 2000. godine, kada su renovirane svlačionice za domaće i goste i započeta rekonstrukcija upravne zgrade, a naredne godine je postavljeno 10600 stolica. Trenutni kapacitet stadiona bi, kada bi bio bezbedan za gledaoce, bio oko 19 hiljada ljudi.
Zbog sve goreg stanja u kojem se stadion nalazi, kao i zbog najava iz komisije za stadione da OFK svoje superligaške utakmice više neće moći da igra na njemu, članovi „Kluba prijatelja OFK Beograda 1994.“ su polovinom 2012. pokrenuli peticiju za rekonstrukciju Omladinskog stadiona. Tek 2015. je stadion zvanično uknjižen kao vlasništvo grada, a odmah su počeli i radovi na postavljanju reflektora. Međutim, ubrzo su i prekinuti, jer investitor nije posedovao odobrenje za izvođenje radova. Jedan od poslednjih udaraca posrnuli gigant je zadobio pre mesec dana, kada je zbog nagomilanih dugova na Omladinskom stadionu isključena struja, i tako onemogućeno normalno funkcionisanje kluba. U sklopu stadiona se nalaze i prostorije koje koriste atletičari, biciklisti i džudisti Omladinskog sportskog društva Beograd, koji i dalje vredno treniraju, uprkos tome što na stadionu nema ni struje ni grejanja.
Ljubav prema plavo-belim bojama još jednom su iskazali najverniji navijači, okupljeni oko grupe “Plava unija”, koji su 9. novembra u večernjim časovima sami ušli na stadion i napravili bakljadu na atletskoj stazi i, kako kažu, “vratili svetlo na Karaburmu”. Ova grupa, osnovana 1994, važi za jednu od najvernijih u Srbiji, a čine je uglavnom momci sa Karaburme, mada je OFK uvek imao simpatizere širom zemlje. Oni su u bratskim odnosima sa navijačima Dinama iz Moskve, koji su bili počasni gosti na proslavi stogodišnjice kluba 2011.
Da sveukupna situacija bude gora klub je letos u razmaku manjem od mesec dana ostao bez dve legende koje su i svoje penzionerske dane posvetile voljenom klubu, Ilije Petkovića i Božidara Milenkovića.
Klub koji se uvek borio za svoje mesto pod suncem, kome mnogi osporavaju predratnu tradiciju, i koga su voleli brojni beogradski umetnici i boemi, danas preživljava neke od najtežih dana u svojoj istoriji.
U upravni odbor OFK Beograda se nakon igračke karijere vratio veliki broj legendi, pa se nadamo da će i drugi kojima su plavo-bele boje u srcu, a koji nisu znali sa stanje u klubu, nakon ovoga da pomognu u skladu sa svojim mogućnostima. Jer, nijedna od metropola sa početka teksta ne bi bila to što jeste bez svojih klubova i njihovih vernih navijača, pa tako ni Beograd bez kluba koji nosi njegovo ime, i čije se klupske boje nalaze na gradskom grbu.
Više o aktuelnoj situaciji u OFK Beogradu pogledajte u našoj video reportaži, u kojoj se pojavljuju i legendarni fudbalski sudija i fudbaler, a sada generalni sektretar kluba Zdravko Jokić, kao i bivši fudbaler i sportski direktor kluba Ardian Đokaj (kojeg se sećamo i kao čoveka koji je dao gol za Zvezdu u onoj “tragediji” protiv Strazbura):
Novinar: Ivan Marinković
Snimatelj: Danilo Krša
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)