Pevač Bora Drljača rođen je 1941. i čitavih pet godina bio je ratno dete. Sa samo tri godine ostao je bez majke, koju su u ratu ubili dok je njega držala u naručju…
Dva puta se ženio, ali je nažalost, oba puta ostao udovac. Četiri, pet puta je išao pod nož, imao je operaciju bubrega, debelog creva, imao je melanom ali se još uvek drži.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Za sebe smatra da nema budućnost, te da će, ako bog da, živeti još tri do četiri godine… O svojoj biografiji, Bora je otvoreno pričao za Kurir.
“Rođen sam u selu Donja Suvaja u Bosni, i to u najgore ratno vreme kada je narod bežao od ustaša i neprijatelja da spase živu glavu. Preko šuma i gora su se ljudi sklanjali u Grmeč. Bilo je mnogo naroda, sela su bila prepuna ljudi. Nije bilo kao sada, sela pusta, a gradovi se popunjavaju.”
Mleko stotinu žena
“Do pete godine sam bio dete rata. Te 1941. godine rodila me majka Stoja Gaković. Imala je devetnaest godina. Kad sam imao tri godine, ustaše su mi ubile majku, a ja ostao živ u njenom naručju. Majke se ne sećam, ali po pričama ljudi, bila je žena heroj. Uvek sam patio za njom, a tada je bilo mnogo žena koje su rađale decu i kad ja zaplačem, ona koja doji svoje dete odmah me uzme u naručje i uvali mi sisu. Sisao sam mleko od jedno stotinu žena. Nisam imao majku, ali ljubav mnogih dobrih žena sam osetio. Pio sam stotinu raznih mleka i zato sam u mladosti i tokom života bio zdrav, pa me i dan-danas glas služi, kao i pre 50 godina. Zato ja sad letim gde ima dobra sisa, ha-ha-ha! Krv ti jebem, navikao sam tako sa ženama. Možda bi bilo drugačije da sam imao majku, ali eto, pusti rat mi uzeo roditeljicu. Majka je bila lepa žena, plavuša. Tuga živa, ali tako je bilo. Kada se rat završio 1944, to je bilo kada je potpisana kapitulacija, nekima je ostala kuća, a nekima izgorela. Moje ognjište je bilo uništeno. Otac je napravio kolibu, ognjište, a kada smo sišli sa Grmeča, mene su nosili u kolevci sa slamom. Kad su jednu noć naložili vatru, iz kolevke je izašla zmija! Pitaj boga koliko je dana ležala sa mnom. To su mi pričale babe. Mirisao sam na mleko i životinji je to prijalo. To je bila ona zmija koja nije opasna, nego čuvarkuća.”
Nisam imao ‘leba da jedem
“Otac Branko je bio u partizanima. Jedini školovan čovek u tom kraju i sa završenom malom maturom. Imali smo kuću koja je srušena za vreme rata. I ono malo para što sam imao sam uložio u obnovu. Maćeha Vukica je bila divna žena. Imam tri sestre po ocu s kojima sam u fantastičnim odnosima. Ali eto, kuća je ostala pusta i nema tu sreće jer niko tu više ne živi, obijaju lopovi i žive muke oko toga imam.
Ali da se vratim na detinjstvo… Bio sam ratno siroče i opština me stavila u dom. O tome nema šta lepo da se kaže. Puka beda i sirotinja. Pamtim dom po jednom profesoru koji me nije voleo i davao mi samo loše ocene. U sedmoj godini sam pošao u školu. Posle rata, dok se škola obnovila, ja sam pošao redovno, ali svi oni što je trebalo da idu u sedmi razred su sa mnom išli u prvi razred. Možeš da zamisliš, zreli ljudi idu u prvi razred. Kada sam završio četiri razreda, počela je osmogodišnja škola. Tada je bila oskudica sa nastavnim kadrom, prvi mi je učitelj bio Crnogorac. Peti razred se ukinuo jer nije bilo nastavnika. Išao sam pešice po 12 kilometara u jednom pravcu i u drugom. Šta da ti kažem, detinjstvo mi je bilo… nisam imao leba da jedem. Mnogo čeljadi je bilo u kući, a ako je za ručak ili večeru pasulj ili kupus, domaćica odreže parče slanine i da svakom ukućaninu po komad samo da podmažemo grlo.
Tek kad sam se preselio u Bačku Topolu, mogao sam normalno da jedem. Ono što je interesantno jeste to da svi mladići iz okolnih sela Bačke Topole nisu mogli da mi pariraju u školi. To je bilo 1958. Ja sam došao iz Bosne i ništa nisam znao, a mnogo sam postigao. Traktor nikad nisam video, a oni su svi sve znali oko poljoprivrede. E, a ja prošao sa svim peticama, a oni popadali! Zašto je to tako? Zato što sam proživeo težak period i postao normalna ličnost. Najbolji sam bio iz geografije, književnosti i istorije, a najlošije mi je išla matematika. Kada sam došao da studiram agronomiju u Zemunu, bio sam toliko formiran da sam sve u roku završio.”
Karijera
“Ooo, pa tu ima da se priča mesec dana bez prestanka šta se sve dešavalo i šta mi se dešavalo. Od malih nogu sam bio talentovan i svirao tamburicu po prelima. Ako ja ne dođem, znalo se – nema igranke. Dok domaćice komišaju kukuruze, ja tandrčem, one završe posao i onda igraju. Ma, uvek je bilo veselo gde ja dođem. Odmalena sam voleo muziku. Bila je zadruga zvana kolhozi, gde smo se okupljali. Uvek sam voleo da slušam radio. I sad, kod zadruge su na banderi bili zvučnici iz kojih se čuje kako peva Nada Mamula. Ja stao i gledam, otkud žena da peva u zvučnoj kutiji… Pratio sam tad sve pevače kako pevaju, i u Bačkoj Topoli sam svirao harmoniku i zavoleo mađarski. Naučio sam bolje nego oni što su rođeni tamo! Sad s Mađarima mogu da pričam. Imao sam tamburaški orkestar. U Pinkiju u Zemunu je bio radnički univerzitet. Jednog dana idem s predavanja i čujem muziku. Svratim i vidim, pevači pevaju. Ja pitam: “Mogu li da otpevam nešto?” Odmah su me angažovali da pevam na koncertu u selu Kličevac na Dunavu. To je bilo šezdeset i neke godine. Pevao sam bez struje, koliko mi je glas bio moćan. Bili smo Zvonko Bogdan, ja i Milan Babić i išli smo na korepeticiju. Bio je neki Mića Živković, koji je stvoro Plavi orkestar i Đorđa Marjanovića. On je vodio program i čuo za mene i odvede me kod čuvenog harmonikaša Miodraga Todorovića Krnjevca. On uzme harmoniku i kaže: “Ovo je odlično!” Imao je muzičku školu i dao mi pesmu “Za ljubav tvoju”. Meni se dopadne tekst i snimo sam za “Jugoton”. Pesma postane hit, a ja dobijem četiri zlatne i osam srebrnih ploča. Postao sam popularan, bio mlad, a lep…
Prvi nastup je ujedno bio i moj solistički koncert u Bečmenu. Sve je bilo u mojim rukama. Okupio sam najbolje pevače i muzičare i sa mnom je pevala Anđelka Govedarević. U kafani nisam pevao, mada je kafana velika učiteljica, već isključivo na priredbama. Tada je bilo koncerata, sela su bila puna naroda. Organizatori stave plakat na crkvu i uveče bude 500 ljudi u sali. Voditelj programa najavi: “Sad ide Bora Drljača!”, a narod u sali se smeje zbog mog prezimena, jer se znalo da je drljača ono što drlja. Kad počnem da pevam – aplauzi, a pa posle toga mi žene prilaze i pipaju me. Nisu mogle da veruju da mi je koža lepa i meka, a da se prezivam Drljača. Kažu mi: “Zašto si ti Drljača kad ti je lepa mekana koža?” Odgovorim im: “Aman, to je zbog prezimena!”
Obišao sam ceo svet. Jedna od najlepših mi je bila ona manifestacija “Raspevana jesen”. Tada se pevalo za aplauze, nije bilo love. Išlo je nas 50 pevača. Imao sam trista maraka honorar. Svi smo bili veseli. Kada je Lepa Brena bila najpopularnija, ja sam bio njen gost na evropskoj turneji. Ona me je lično izabrala, a Saša Popović je tada svirao harmoniku. Bio sam im specijalan gost. Da ti kažem, nema pevača s kojim sam loš, sa svima sam zdravo. Ne družim se kao ono prst u bulju, ali poštujem kolege. Svi su za mene dobri, ali sa Predragom Živkovićem Tozovcem sam imao najviše akcija.”
Bora Drljača STRAHUJE za svoj život: Era se nije pazio, mene bi taj virus UBIO!
Ljubav
“Imao sam mnogo žena, a samo dve ljubavi. Prvu ženu Vericu sam beskrajno voleo, a druga žena, pokojna Rada, bila je najbolja žena koju je ovaj svet imao. S prvom suprugom imam dva sina. Ali zapravo nemam nikog. Sam sam ostao. Deca su ljudi. Oni žive za sebe.”
Samoubistvo žene
“Zavodnik sam ja bio, ali sam poštovao brak. Imao sam zajednicu kako valja. Izrodili decu. Verica i ja smo bili preko 35 godina zajedno. Mnogo sam patio za prvom ženom kada je nastradala. Nije mi bila prva ljubav, ali kad sam se odlučivao kojom ću da se oženim, Vera je pobedila. To je sudbina, a eto sa njom me je zadesila i tragedija. Nisam mogao da predosetim. Treba to sve preživeti… Uh, kako mi je bilo… Kako, ne možete ni da zamislite. To je bio stres zbog kojeg su me stigle nedaće. Stres me je uništio. Nisam mogao da joj pomognem, a da sam mogao i znao, život bih joj dao. Jednom sam je bio spasao kad je prvi put pokušala da se ubije. Popila je lekove. Odveo sam je na ispiranje na VMA. Znate, kada neko počne prvi put, onda proba i drugi. I završi… Nažalost, tako je i bilo. Nije to uradila zbog mene. Naišlo joj tako. Nikad nije pokazivala da ima psihičkih problema. Znate, mlada je bila kad sam se oženio njom, ostajala je sama, a ja sam išao na turneje. Petnaest godina je mlađa bila od mene. Taj trenutak kada sam saznao šta je uradila, uništio me je. Rečima taj osećaj ne može da se opiše. Rekao bih, ali nema tih reči koje opisuju tugu i bol. Ovo ću prvi put javno da kažem: nju su braća ubila. Ne bukvalno, nego… Jedan je bio teško ranjen u ratu, ali je, srećom, ostao živ, a drugi, mlađi brat, kojeg je mnogo volela, poginuo je na mestu. Kad su joj to javili, ona je pukla. Volela ga je kao boga. Sudbina, šta li je. Ovog što je ostao živ, helikopterom smo ga vozili u bolnicu da ga operišu. Doktor Kerkez mu je izvadio pet metaka iz pluća. Otac pevačice Ane Stanić ga je operisao. Rafal mu je prošao kroz pluća i ostao je živ. Ali kad su joj javili za mlađeg barata – pala je. Ne mogu da pričam… Onda sam ja napisao pesmu i posvetio joj: Sva se tuga sveta srušila na mene, živim bez zavičaja i voljene žene. Bolan ležem, bolan ustajem, idem dalje, ne odustajem…
Znači, borba! Idemo dalje.
Kakva budućnost?! Nemam ja budućnost. Bar da živim još godinu, dve, tri dana i da umrem. Ako uspem da proguram još koju više i to ti je. Slomila me bolest. Ne volim smrt, al’ šta ću. Kad dođe vreme. Ne znam kako ćete bez mene, kako će ovaj svet bez Bore. Volim život i nauživao sam se, al’ još pet-šest da doživim i nek ide u božju mater. Operisao sam bubreg, debelo crevo, melanom, četiri-pet puta sam išao pod nož. Znam samo da ću biti sahranjen pored moje prve žene. Napravio sam spomenik, nisam stavio sliku, ali sve je završeno. Takav je život.”
Neostvarena želja
“Patim što nemam unučadi. Za čega sam sve ovo stvarao? Jedino ja da napravim dete. Bio sam budala, Rada ostala u drugom stanju i ja joj rekao da očisti. Bila je baba, reko gde ćeš ti sad da rađaš. Želeo sam žensko dete. Nema ništa lepše za roditelje od ženskog deteta. Sinovi su barabe, muškarci nemaju osećaj kao što ima žensko. Želeo bih da sam zdrav kao nekada. Da jurim ribe, da ih vodam. Nema koja nije htela, a sad se bliži kraj… Što se tiče životnih grešaka, to kad me pitaš, da ti kažem da ih je malo bilo. Imao sam sreće, a bogami i pameti. Nisam imao nekih težih povreda. Moje pesme ostaju narodu zato što su životne. To je moje bogatstvo. Moj početak i kraj.”
Izvor: Objektiv.rs, Kurir
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)