Nenad Lalatović, trener fudbalera Vojvodine, kao 15-godišnjak osetio je koliko život može da bude okrutan, a u životnoj ispovesti opisao je koliko mu je teško tada pao odlazak majke.
“Bio sam s majkom do njenih poslednjih trenutaka. Taj dan kad sam je poslednji put video nikad neću zaboraviti. Tata, brat i ja odemo kod nje u zvezdarsku bolnicu, u posetu. Sedimo pored nje, pričamo… I kad smo krenuli kući, mama me pozove da se vratim. „Nenade, dođi“, kaže mi. Priđem: Reci, mama… „Nenade, tebe tvoja mama voli najviše na svetu!“ Poljubim je i odem. Bilo je to poslednji put da sam je video”, izjavio je Lalatović za Kurir i posle nastavio:
“Sutradan sedim sam kod kuće. I da vidiš kako to sve sudbina namesti… Sedim i razmišljam da odem u posetu kod nje. Zovem taksi, ali koji god da sam okrenuo nije bio slobodan. U tom trenutku zvoni neko na vrata. Pogledam na špijunku i vidim desetak ljudi. Prva reakcija mi je bila – neki lopovi… Onda vidim doktora Musulina iz Zvezde, našeg kućnog prijatelja. Vidim tatu, strica… Odmah sam znao šta se desilo. Zvonili su oni jedno 15 minuta najmanje. Tek onda sam im otvorio vrata. Pokojni doktor Musulin – on je umro kasnije od iste bolesti kao i moja mama – zagrli me i kaže mi da mi je majka umrla. Bio sam toga svestan, da će se to desiti, da mora da dođe taj dan, ali…”
Prva ljubav
“O čemu još da pričam? O ljubavi?! Pa… ajde! Bio sam tinejdžer. Sa tom osobom sam proveo četiri i po godine. Voleo sam je jako, baš jako. Prava dečačka ljubav, što bi se reklo. Kad se posvađamo, nisam mogao da jedem po dva dana. Kad zazvoni telefon, molim boga da je ona. Kad se javim i vidim da nije ona, ja se razočaram. Svako ko je u tim godinama bio zaljubljen razume to stanje”.
“Nisam se odvajao od nje. Pratio sam je trolejbusom 41 do kuće, pa se sam vraćao. Cvetao sam! Kad bih je zagrlio i poljubio, bio bih najsrećniji čovek na svetu. Nismo ostali u kontaktu. Ona ima porodicu i decu. Želim joj sve najbolje, bila je divna devojka. Znam da će se prepoznati u ovome što sad pričam. Bila je uz mene kad mi je majka umrla, mnogo mi je pomogla da sve to prebrodim. Bila mi je podrška”.
Smuvao Ivu uz vodu
“Moja bivša supruga Iva i ja imamo sjajan odnos, iako nismo zajedno. Upoznali smo se na Dorćolu u kafiću. Bilo je leto, dolazi neka devojka, nosila je japanke i suknjicu, i nešto se valjda desilo u gradu i ona je to prepričavala svom društvu… Ja slušao šta ona priča i uključim se… Kažem, nije to bilo u tom kafiću, već u drugom. Ona me pogleda i kaže: „Nisam vam dozvolila da pričate sa mnom. Molim vas, gledajte svoja posla!“ Ja u tom trenutku opalim da se smejem!”
“Sutradan, Nemanja Vidić i ja odlazimo u kafić i opet je vidim tamo. Ja joj mašem, ona me pogleda, i ne gubim vreme, odmah joj pošaljem turu pića. Prihvata… Nadam se nekoj reakciji, nečemu… Ali ništa. Treći put, to veče, Vida, društvo i ja odemo na neku muziku na splav. Opet sudbina. Moj i njen sto jedan preko puta drugoga. Ona sa šest drugarica. Šta je ovo?! Reko’, e sad moram da je upoznam! Nešto smo mi đuskali, ona gleda mene, ja nju… Osamimo se. Ja je pitam šta će da popije, a ona kaže – vodu! Pa, gde vodu, vidi je šta pije?! Mene sramota da naručim neko alkoholno piće, pa i ja naručim vodu. Kad je krenula kući, razmenimo brojeve telefona… Ja se vratim u Šahtjor, ona na studije u London. Zabavljali smo se tako tri i po godine, a u braku smo bili 11 godina”.
Ti si grobarka?!
“Kad sam je upoznao, nisam znao kako se preziva. Vukić mi jedan dan kaže iz koje je porodice moja Iva. Zvonimir Vukić, nas dvojica smo bili zajedno u Šahtjoru. Priđe mi jednom i pita me: „Je li, bre, s kim se ti to zabavljaš? Zvao me jedan prijatelj da me pita za tebe.“ Pitam, koji prijatelj. Kaže, otac tvoje devojke. Pitam, ko joj je otac?! Kaže, kako ne znaš, to je ćale Stefana Babovića (Milija Babović, biznismen, op. a.), oni su svi iz Partizana! Reko’, ko, bre, iz Partizana, kakav Partizan?!”
“Onda je okrenem i pitam je: „Je li, bre, što mi ne kažeš da si grobarka?!“ Ma, ni mene ni nju to nije interesovalo, samo smo se dobro zezali. Sa Ivom postaje ozbiljno kad ona završava svoje studije. Već na početku sam joj rekao da to mora tako, jer ona treba da završi fakultet u Londonu, a ja ugovor u Šahtjoru. Znam da bih se mnogo vezao za nju da je došla kod mene u Donjeck, jer sam bio u inostranstvu, da je došla, prekinula bi studije. Sigurno! A ja to nisam želeo. Kad sam video da ona hoće sve da batali zbog mene, to nisam dozvolio, iako sam želeo da živi sa mnom”.
“Letovanje u Grčkoj, na Kritu i u Atini odredilo je našu sudbinu. Proveli smo zajedno 30 dana. Sami! Mene su mnogi pitali da li sam normalan, kako mogu s devojkom da budem toliko vremena sam. A meni lepo! Prelepo! Tu smo videli da se slažemo, da smo jedno za drugo. Počeli smo da živimo zajedno. Bili smo na jednoj svadbi, kod mog sada nažalost pokojnoj druga Dekija i njegove Bojane. On je tada rekao Ivi, koja devojka mene odvede na more samog, ja ću se tom devojkom oženiti. Tada nisam znao da su ona i Deki pričali o meni. Uspela je da me odvede na more i tu sam znao da je to – to”.
“Kako sam je zaprosio? Isto smo bili na svadbi i ja sam joj rekao da bih voleo da se uzmemo. Ona me pita kad, ja kažem – odmah! Ona opet: „Je l’ hoćeš?!“ Ja: „Hoću!“ „Ajde, zovi tatu!“, kaže mi. I ja okrenem ćaleta, upalim auto, odem na Dorćol i kažem mu: „Rešio sam da se ženim! Iva mi je rekla ‘da’!“ Nas dvoje smo tada napravili pravi potez, iako više nismo zajedno. Mi smo sada najbolji prijatelji, imamo troje dece, koje smo dobili za tri godine i deset meseci”.
Trofeji
“Prva moja, da kažem, velika radost u životu bila je kad sam potpisao profesionalni ugovor sa Crvenom zvezdom, kada sam zaigrao za prvi tim, osvojio prvi od četiri trofeja i kada sam dao gol na derbiju. A moja najveća radost u životu jeste rođenje moje troje dece. Kad me pitaju da li bih voleo da postanem trofejni trener, ja kažem da to već jesam. Kako? Pa, tako što sam kao trener dobio troje dece i oni su moji najveći trofeji. Ina, Marko i Vanja! Ni Liga šampiona ne može da znači kao njih troje. Šalim se da je Kup Srbije moj četvrti trofej!”
Budućnost
“Realan sam čovek. Nisam igrao u Italiji, Francuskoj ili Španiji, pa da vidim sebe tamo. Tamo može da radi neko poput Siniše Mihajlovića ili Dejana Stankovića. Istok je moja buduća stanica. Posle Vojvodine. Rusija, Ukrajina, Kina, ili neka arapska zemlja. Tamo bih voleo da radim. Imao sam dve dobre ponude iz Japana i Dubaija, ali nisam otišao zbog korone. Trebalo je samo da potpišem. Ima vremena. Kad budem jednom otišao u inostranstvo, tamo ću ostati deset godina”.
Tako sam vaspitan
“Mislim da će me ljudi pamtiti po dobrim rezultatima i iskrenom karakteru. Nikoga ne diram, ali kad me neko takne, vratim. Tako sam vaspitan na Dorćolu. Sećam se reči mog oca: sine, ako jednom siledžiji dozvoliš da ti lupi šamar, tući će te stalno, ako mu vratiš, više te neće dirati, tražiće nekog drugog da ga maltretira. Zato ja ne ćutim. Verujem u sebe, radim pošteno. A i kome da ćutim?! Nekima koji mi nisu do kolena?! Ili onima koji gledaju samo svoj interes? Eto. Nadam se da će me pamtiti i po tome da sam bio dobar čovek”.
Vojvodina i Lalatović ne staju: DVA POJAČANJA i sportski direktor blizu “Karađorđa”
Komentari (0)