Američki kultni film “Društvo mrtvih pesnika” je premijerno prikazan na današnji dan pre 31 godine. Film je nagrađen nagradom Oskar za najbolji scenario, kao i nagradom BAFTA za najbolji film. Režirao ga je Piter Vir,a glavne uloge u tumače Robin Vilijams, Robert Šon Leonard, Itan Hok i Džoš Čarls. Predstavlja adaptaciju knjige koju je napisao N.H. Klajnbau.
Radnja filma smeštena je u 1959. godinu, vidimo sedam momaka koji pohađaju prestižnu akademinu “Velton”. Čeo život ih uče da svož život baziraju na ova četiri principa: tradicija, čast, disciplina i uspeh. Međutim, njihovi životi se zvanično menjaju kada se u školi pojavi profesor engleskog jezika i književnosti – Kiting (Robin Vilijams).
Robin Vilijams je u ovoj ulozi odličan i mnogima je ova uloga sinonim za njega. Malo koji glumac je mogao da da tu dubinu i “iskru” ovakvom liku. Jedna od najzanimljivijih tehnika koje film koristi je upotreba citata iz svetske književnosti. Upravo je savršeno kombinovanje poezije sa dešavanjima iz života likova donelo ovom filmu Oskara za najbolji scenario. Zaista poezija često može da iskaže osećanja koja običan dijalog ne može i to je tehnika koju u svoju korist upotrebljava scenarista. Kada posmislimo da ovo ostvarenje svima nam, nadam se, prvo padne na pamet poema Volta Vitmana – “O kapetane, moj kapetane!”
Ova poema je posvećena Linkolnu, ali Kiting izaziva svoje učenika da mu se obrate sa “O kapetane”. Delić glasi: “O kapetane! Moj kapetane! Strašna se plovidba okončala!/ Pobedismo Najgora oluja nije naš broda uništila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,/Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!/ Ali o srce! srce! Srce!/Na palubi je moj kapetan,/ U svojoj rujnoj krvi leži,/Mrtav i ledan.
“O kapetane, moj kapetane” može da bude shvaćena i kao alegorija koja predstavlja ovaj film. Kiting je kapetan, kao što je i sam želeo, pobeđen kad mora da napusti školu zbog tragičnih događaja, ali ipak njegov brod je pobedio oluju – đaci su ipak naučili lekciju i to pokazuju svojim poslednjim buntom u kome recituju reči ove pesme. U njoj vidimo i motiv smrti koji je vezan za lika Nila Perija.
Takođe, mnogim mladima je nekad u životu postavljeno pitanje “Šta ćeš u životu raditi sa društvenim naukama”, ili “Šta ćeš raditi kad završiš književnost, filozofiju, istoriju ili bilo koju drugu društvenu nauku”. Odgovor na to pitanje je ovaj film. Ostvarenje sa akcentom na književnost pokazuje koliko su društvene nauke bitne za duh ljudi i da ne mogu i ne treba svi da budu advokati ili lekari. U filmu vidimo šta se tačno desi kada pojedincu nije dozvoljeno da pokaže sebe svetu, i kada mora da se uklopi u kalup koji je društvo stvorilo. Zato svi treba da imamo na umu rečenicu profesora Kitinga:
“Medicina, pravo, biznis, inženjerstvo…to su vrlo plemenite težnje, neophodne za održavanje života. Ali poezija, lepota, romansa, ljubav… Zbog njih živimo.”
Upravo ovaj citat nas uvodi u ključni element ovog filma a to je težnja da pojedinac razmišlja svojom glavom.
“Sada svi imate veliku potrebu da budete prihvaćeni. ali morate verovati da su vaša verovanja unikatna, vaša sopstvena, čak i ako drugi možda misle da su čudna i nepopularna, čan i ako stado viče – to je loše! Robert Frost je rekao: Put u šumi se odvajao u dva pravca a ja, ja sam krenuo onim kojim je manje ljudi prošlo, i to je stvorilo ključnu razliku”, rekao je Kiting svojim učenicima.
Profesor pokušava da momke da razmišljaju svojom glavom, da prate svoje snove, iskoriste svaki dan i neguju svoju individualnost. Film nam predstavlja dve struje. Vidimo Džona koji prikazuje romantično shvatanje života, koje vidi ljubavi nadu u korenu svega. Dok sa druge strane imamo sistem akademije “Velton” i stvarnog sveta gde su neki od likova prinuđeni da izaberu uspeh pre snova, što je najčešće slučaj u stvarnom životu. Kiting svoje učenike inspiriše uz pomoć književnosti, širim im vidike, međututim drugi deo filma pretvara ovaj film u sasvim drugačiju priču. Obično se ovakvi filmovi završe tako što se učenici pobune i uspeju da ostvare svoje snove, a roditelji to obično prihvate. Međutim, ovaj film pravi realističan prepokret koji nam je svima urezan u pamćenje – a to je samoubistvo Nila Perija.
Srceparajuće je posle tako tragičnog događaja posmatrati učenike koji su prisiljeni da izdaju svog profesora. Međutim, sam kraj nam predstavlja tračak nade u mračnim vremenima, shvatamo da nije sve bilo uzaludno. Poslednja scena je jedna od najboljih u istoriji kinematografije, i dan danas sama scena može da natera suze na oči.
Za sam kraj vas ostavljamo sa još jednom lekcijom profesora Kitinga, koju morate dobro da upamtite:
“Bez obzira na to šta vam iko kaže, reči i ideje mogu promeniti svet!”
N.T.
Komentari (0)