Komšije osvajaju trofeje, dovode zvezde i pune naslovne strane. Vi čuvate stari šal, porodičnu priču i rezultat derbija od pre dvadeset godina. Od Torina i Barselone do Mančestera, fudbal otvara isto pitanje: koliko vredi pobeda kada ste godinama učili da živite bez nje — i šta se promeni kada konačno počnete da pobeđujete?
Najlakše je izabrati klub kada znate samo tabelu.
Pogledate ko je prvi, ko ima najbolje igrače, čije se utakmice prenose i čiji dresovi vise u izlozima. Ako se fudbalska pripadnost bira kao dobar proizvod, odluka ne bi trebalo da bude naročito teška.
Ali navijanje često počne mnogo pre nego što dete razume tabelu.
Počne odlaskom na stadion sa nekim svojim. Šalom koji je stariji od njega. Fotografijom na zidu. Pričom o utakmici koju nikada nije gledalo, ali je čulo toliko puta da gotovo zna kada je pao gol.
Zato u istom gradu mogu da postoje dve potpuno različite fudbalske stvarnosti. U jednoj se raspravlja da li je sezona bez evropskog trofeja neuspešna. U drugoj se godinama pamti popodne kada je veliki komšija otišao kući pognute glave.
Spolja to može da izgleda kao uteha. Iznutra, takva utakmica može da postane deo porodične istorije.
Torino – klub koji ne počinje tamo gde počinje Juventus
O Torinu je najlakše pisati kroz poređenje sa Juventusom. Upravo je to i zamka.
Kada se jedan klub stalno predstavlja kao manje uspešni sused drugog, njegova istorija pretvara se u fusnotu tuđe veličine. Sve što jeste počinje da se meri onim što nije.
Torino, međutim, ima sopstvenu priču, a u njenom središtu nalazi se Superga.
Avionska nesreća 4. maja 1949. prekinula je život slavne generacije Grande Torina. Poginula je 31 osoba, među njima igrači, članovi stručnog štaba, klupski funkcioneri, novinari i posada. Ekipa se vraćala iz Lisabona, sa prijateljske utakmice protiv Benfike. Torino FC
Sećanje na tu tragediju nije ostalo zatvoreno u klupskom muzeju. Na godišnjicu se organizuju komemoracije, a pred spomen-pločom čitaju se imena stradalih. Zvanični program obeležavanja 2025. godine uključivao je upravo taj čin: izgovaranje svih 31 imena. Torino FC
U takvom ritualu pripadnost dobija drugačiju meru. Okupljanje ne zavisi od položaja na tabeli. Ima svoj datum, svoje mesto i ljude zbog kojih se dolazi.
Zato je površno navijača Torina opisati samo kao nekoga ko ne voli Juventus. Njegov klub postoji i kada derbija nema. Ima boju, uspomene i obavezu prema sopstvenoj prošlosti.
To, naravno, ne znači da je pobeda nad Juventusom manje važna.
Dvadeset godina čekanja u jednom rezultatu
Torino je 26. aprila 2015. pobedio Juventus sa 2:1, prvi put u gradskom derbiju posle dvadeset godina.
Andrea Pirlo doveo je Juventus u vođstvo. Mateo Darmijan je izjednačio, a Fabio Kvaljarela postigao pobedonosni gol. Juventus je i posle tog kola imao ogromnih 14 bodova prednosti na vrhu Serije A. UEFA.com
Tabela, dakle, nije doživela prevrat. Grad je dobio popodne koje se pamti.
Dvadeset godina dovoljno je da dete odraste, završi školu i počne da radi, a da nijednom ne proslavi pobedu svog kluba u derbiju. Dovoljno da priče starijih o prethodnom trijumfu počnu da zvuče kao predanje.
U tome je posebnost retkih pobeda: one prekidaju čekanje koje se meri životom, a ne samo sezonama.
Navijaču uspešnijeg kluba takav poraz može da bude neprijatan zastoj na putu do titule. Navijaču druge strane on može da postane datum po kojem će pamtiti čitavu godinu.
Na tabeli su to tri boda. U razgovoru sa komšijom, kolegom ili prijateljem, odnos se makar nakratko promenio.
Barselona – kada morate da podsetite svet da postojite
U Barseloni je neravnoteža vidljiva već u jeziku. Ime grada istovremeno je ime njegovog globalno poznatog kluba. Za Espanjol ostaje dodatni posao: da podseti da i on pripada istoj fudbalskoj sredini.
Navijač manje zastupljenog kluba ne bori se samo sa rezultatima. Bori se i sa načinom na koji se o njegovom timu govori. U velikoj priči o šampionu, njegov klub lako postane protivnik iz rasporeda — neko preko koga se prelazi do važnije utakmice.
Derbi je prilika da taj protivnik dobije lice.
Jedan od najpoznatijih takvih trenutaka dogodio se 9. juna 2007, kada je Espanjol na Kamp Nou odigrao 2:2 protiv Barselone. Raul Tamudo postigao je oba gola gostiju, drugi pred sam kraj susreta, i teško pogodio Barselonine šanse u trci za titulu. Utakmica je ostala upamćena kao „Tamudazo“. Eurosport
Čak ni pobeda nije bila neophodna da rezultat preraste u simbol.
Ali postoji važna razlika između toga kako takav susret pamti šira publika i kako ga opisuje čovek koji ga je obeležio.
Tamudo je 2016, prisećajući se derbija, istakao da tada nije znao hoće li Real Madrid osvojiti prvenstvo. Za njega je utakmica bila nezaboravna i zato što je postao najbolji strelac u istoriji Espanjola. U razgovoru za PericosonlineRadio, koji je preneo Mundo Deportivo, naglasio je da njegov klub treba da ide na Kamp Nou da pobedi, a da ono što se zatim dogodi drugima nije njihov problem. mundodeportivo.com
To je važan odgovor na često potcenjivačko tumačenje da manji rival postoji samo da bi većem pokvario slavlje.
Espanjol je te večeri imao svog kapitena, svoje golove i svoj rekord. Njegova priča nije bila samo sporedna epizoda u borbi Barselone i Reala.
Zašto jedan derbi može da nadživi celu sezonu
Tvrdnja da derbi „vredi više od cele sezone“ nije precizna sportska računica. Ona opisuje način na koji ljudi pamte.
Konačan plasman može da izbledi. Ostane sećanje gde ste sedeli kada je pao gol, ko vas je zagrlio i kome ste prvom poslali poruku.
Gradsko rivalstvo ima još jednu posebnost: protivnik se ne nalazi samo na drugom kraju zemlje. Srešćete ga sutra.
Zato poslednji zvižduk ne završava utakmicu. Nastavlja je razgovor u školi, na poslu, za porodičnim stolom. Rezultat ulazi u svakodnevicu.
Posle dugog perioda neuspeha, pobeda donosi mogućnost da se jednom govori o sopstvenoj radosti bez obaveznog objašnjavanja zašto se za taj klub uopšte navija.
Ipak, vernost ne bi trebalo pretvoriti u izgovor za loše upravljanje. Navijači koji ostaju uz klub imaju pravo da traže bolji tim, odgovornije rukovodstvo i veće ambicije.
To što neće promeniti boje ne znači da su pristali na večito nezadovoljstvo.
Mančester – kada se promeni strana sa koje dolazi podsmeh
Mančester pokazuje koliko odnosi koji deluju trajno mogu da se promene.
Dok je Junajted 1999. osvajao Premijer ligu, FA kup i Ligu šampiona, Siti se borio da izađe iz trećeg ranga engleskog fudbala. Dva kluba iz istog grada živela su gotovo nezamislivo različite sezone. Manchester United
Sitijevo finale plej-ofa protiv Džilingema bilo je drama za sebe. Gubio je 2:0 pred kraj, stigao do izjednačenja golovima Kevina Horloka i Pola Dikova, a zatim slavio posle penala. Nagrada je bio povratak u drugi rang. mancity.com
Za Junajted je to bilo vreme osvajanja Evrope. Za Siti, vreme borbe da se izbegne još jedna godina daleko od elite.
Neravnoteža je dobila i svoj javni brojač. Na Old Trafordu istican je transparent koji je beležio koliko godina Siti nije osvojio veliki trofej. Broj je stigao do 35. FourFourTwo
Takav transparent pretvara tuđe čekanje u sopstveni ritual. Svaka nova sezona bez pehara postaje još jedan razlog za podsmeh.
A onda je počeo preokret.
Siti je 2008. dobio nove vlasnike iz Abu Dabija. Osvojio je FA kup 2011, a naredne godine i prvenstvo, golom Serhija Aguera protiv Kvins Park Rendžersa u završnici poslednjeg kola. Bila je to prva ligaška titula kluba posle 44 godine. Manchester City F. C.
Godine 2023. osvojio je Premijer ligu, FA kup i Ligu šampiona — isti trostruki uspeh kojim je Junajted obeležio 1999, godinu Sitijevog izvlačenja iz trećeg ranga. mancity.com
Za istoriju grada, teško je zamisliti jasniji obrt.
Otac pamti Džilingem, dete očekuje Ligu šampiona
Uspeh, međutim, otvara pitanje koje se retko postavlja dok klub pati: šta se događa sa navijačkim identitetom kada nestane njegova stara osnova?
U jednoj porodici danas mogu da postoje dve potpuno različite predstave o istim bojama. Starija generacija pamti niže rangove i podsmeh. Mlađa je odrasla uz velike transfere, vrhunske igrače i borbu za najvažnije trofeje.
Za prve je uspeh ostvarenje nečega što je dugo izgledalo daleko. Za druge je početno očekivanje.
To ne znači da mlađi navijači manje vole klub. Znači da ga upoznaju kroz drugačije iskustvo.
Klub koji postane bogatiji i uspešniji od rivala više ne može u svakoj situaciji da se predstavlja kao potcenjeni autsajder. Prošlost ostaje njegova, ali sadašnjost traži drugačiji pogled.
Nekada je bilo dovoljno da se veliki komšija pobedi. Sada se traži titula. Nekada je neočekivani uspeh bio praznik. Sada izostanak uspeha postaje kriza.
Pobede donose radost, ali podižu i cenu zadovoljstva.
Zato pitanje za nekada slabijeg rivala nije samo da li je sačuvao stare pesme. Važno je i da li u novom uspehu ostavlja mesto ljudima čija je pripadnost nastala pre njega — i da li prihvata da će nove generacije imati svoje uspomene.
Porodična pripadnost ne prati tabelu
Torino, Espanjol i Mančester siti nisu ista priča. Ne bi ih trebalo svesti na jednostavnu sliku večitog autsajdera i večitog moćnika.
Upravo njihove razlike pokazuju zašto navijanje opstaje kada rezultati izostanu, ali i kada se odnos snaga preokrene.
Jedan klub povezuje ljude kroz ritual sećanja. Drugi kroz borbu da njegova priča ne bude svedena na uspehe suseda. Treći mora da pronađe način da u istu istoriju smesti i Džilingem i osvajanje Evrope.
U svim tim slučajevima tabela govori samo deo istine.
Ne beleži ko vas je prvi poveo na utakmicu. Ne pokazuje koliko dugo čuvate ulaznicu. Ne objašnjava zašto vam je važan stadion na kojem ste gledali više poraza nego pobeda.
Zato pitanje „zašto ne navijaš za uspešniji klub“ uglavnom promašuje ono najvažnije. Za mnoge ljude promena kluba ne bi bila izbor boljeg fudbala. Značila bi odricanje od dela sopstvenog života.
A kada posle dugog čekanja dođe pobeda u derbiju, raduje se i zbog svih onih koji su čekali zajedno.
Trofej možete da osvojite jednog dana. Razlog zbog kojeg ste ostali uz klub obično je mnogo stariji.
Komentari (0)