Vreme je za dimničare. Pred zimu čiste dimnjake, a kažu da uz njih ide i malo sreće. Dok pripremaju kuće za hladne dane, proveravamo šta sve dimničar može da otkrije i zašto je njegov posao mnogo više od čađi i četke.
Dok se Beograd polako sprema za prve hladne dane, Božidar i Duško već su na krovovima. Trideset godina bave se dimničarskim zanatom, a ovih dana telefoni, kažu, ne prestaju da zvone.
Božidar Egić kaže da trenutno ima mnogo posla, da su svi počeli da zovu i da imaju 15, 16 intervencija u toku dana.
Njihov radni dan počinje pripremom opreme, a završava se tek kada dimnjak bude očišćen. Žica sa četkom, ručna četka, lampa, ogledalce i dimničarski ključ – sve ima svoje mesto u dimničarskoj torbi. A onda posao. Do radnog mesta nekada vodi samo nekoliko metara merdevina, ali ih na krovu čekaju visina, nagib i različiti vremenski uslovi.
Egić kaže da je posao naporan, da rade po svim vremenskim uslovima, čak i kada pada kiša.
“Jedino tada ne izlazimo na krovove, zato što je nemoguće to ostvariti, onda radimo iz stana i iz podruma, iz vratanaca”, objašnjava Egić.
Šta su sve pronalazili u dimnjacima
Dimničare je najbolje pozvati krajem grejne sezone, krajem aprila. Nikad ne znaju šta će ih sačekati sa druge strane – osim čađi, pronalazili su čak i dečje igračke, pa i “Politiku” iz 1972. godine.
Dimničar Duško Stojković kaže da je, kada je kontrolisao dimnjak, nailazio na situaciju da u njemu vidi ptičje gnezdo.
“Imao sam priliku pri vađenju gareži iz dimničarskih vratanaca da sam nailazio na dečju loptu”, kaže Stojković.
Koliko god njihov posao bio ozbiljan, uz dimničare se već vekovima vezuje nešto sasvim drugo – verovanje da sa njima dolazi i sreća.
Za sreću je, kažu, dovoljno videti dimničara, zamisliti želju i uhvatiti se za dugme. Za dimnjak je ipak potrebna druga vrsta sigurnosti – redovno čišćenje.
Komentari (0)