Postoje pitanja koja čujemo desetine puta dnevno, a gotovo nikada ne razmišljamo o odgovoru.
„Kako si?“ „Koliko košta?“ „Koliko zarađuješ?“ „Zašto nisi…?“
Navikli smo da reagujemo automatski. Ponekad, a da toga nismo ni svesni, nekome govorimo mnogo više nego što smo nameravali. Ali čuvanje dela svog života za sebe nije tajnost ili hladnoća. To je osnovno poštovanje sopstvenih granica.
U jevrejskoj tradiciji, mudrost se često izražava kroz jednostavna svakodnevna zapažanja: ne treba sve što znate da bude poznato drugima.
Što je čovek stariji, to bolje razume jednu jednostavnu stvar: miran život u velikoj meri zavisi ne samo od toga šta radimo, već i od toga šta govorimo, kome i zašto.
1. Tehnika „zamućenih brojeva“
Postoje pitanja na koja nije nužno potrebno odgovoriti tačnim podacima o novcu.
„Koliko košta vaš stan?“ „Koliko ste platili auto?“ „Kolika vam je plata?“ „Koliko je koštala renovacija?“
Ponekad vas neko iskreno pita iz radoznalosti. Ali ponekad je obrnuto: upoređuju se sa vama, pokušavaju da procene vaše bogatstvo ili jednostavno prikupljaju informacije koje im nisu potrebne.
Zašto ga dati dobrovoljno? Umesto precizne cifre, možete odgovoriti:
„Nije bilo jeftino.“ „Uspeo sam da pronađem dobru opciju.“ „Otprilike toliko.“ „Cene se danas veoma razlikuju.“
Ovo nije laž. To je pravo da se neki lični podaci zadrže u tajnosti. Ovo je posebno važno kada je u pitanju novac. Finansijska otvorenost ne jača uvek odnose; ponekad, naprotiv, stvara nelagodnost, zavist ili nepotrebna poređenja. Mudrost ne leži u sumnjičenju prema svima. Leži u tome da svoj život ne pretvarate u otvorenu knjigu.
2. Uspeh ublažavanja udaraca
Želim da podelim neke stvari. Dobila sam unapređenje na poslu. Moje dete je upisano na dobar univerzitet. Kupili smo stan. Završili smo renoviranje. Konačno smo dobili ono na čemu smo radili nekoliko godina.
Sasvim je normalno da se radujete svojim dostignućima. Ali ponekad ljudi govore o svom uspehu sa takvim detaljima i entuzijazmom, kao da nastupaju na sceni pred publikom.
A onda ga iznenadi promenjeni stav onih oko njega. Jednostavno pravilo ovde pomaže: ne pretvarajte svaki uspeh u demonstraciju sopstvene superiornosti. Nema potrebe da umanjujete svoja dostignuća. Jednostavno o njima razgovarajte smireno.
„Da, uspelo je. Dugo smo radili na tome.“ „Veoma smo srećni, ali je trebalo mnogo truda.“ „Konačno završeno. Sada je samo preostalo da sve podesimo.“
Ovakav način ponašanja ne čini osobu manje vrednom. Naprotiv, smireno samopouzdanje ostavlja mnogo jači utisak nego stalno prikazivanje pobeda.
3. Metoda sivog kamena
Verovatno ste sreli ljude koji nisu zadovoljni samo pričom. Potrebna im je reakcija.
Oni provociraju, postavljaju neugodna pitanja, biraju reči i pokušavaju da vas uvuku u svađu. I što ste više ogorčeni, to postaje zanimljivije.
U takvim situacijama, ponekad može pomoći tehnika koja se zove „sivi kamen“. Ideja je veoma jednostavna: nemojte davati provokatoru nikakav emocionalni materijal.
Ne tražite izgovore. Ne raspravljajte se. Ne podižite glas. Ne trošite deset minuta objašnjavajući nešto što se može reći u jednoj rečenici.
„Čuo sam te.“ „Možda tako misliš.“ „Nemam šta da dodam.“ „To je tvoje mišljenje.“
I to je to. Zamislite sivi kamen na putu. Ne svađa se, ne traži izgovore i ne pokušava da ugodi.
Naravno, ova metoda nije pogodna za bliske odnose u kojima je potrebno razgovarati o problemima. Ali kada se radi o nekome ko namerno izaziva sukob, smirenost zaista može biti moćnija od hiljadu svađa.
Ponekad je najbolji način da se završi svađa da se uopšte ne uplićete u nju.
4. Uzvratite kompliment
Uobičajeno je da se kompliment prihvati sa osmehom.
„Hvala vam“, i razgovor se nastavlja.
Ali postoje situacije kada pohvala zvuči čudno: previše preuveličana, sa očiglednom ironijom ili sa takvim podtekstom kao da se od vas očekuje određena reakcija.
Umesto da se stidite ili tražite izgovore, možete mirno prihvatiti reči.
“Hvala vam, cenim to.”
Ili nežno uzvratite dobronamerno: „Hvala vam. Drago mi je što ste primetili.“
Nema potrebe tražiti skriveno značenje u svakom komplimentu. Ponekad ljudi zaista kažu lepe stvari sa potpunom iskrenošću. Ali nemojte svaki kompliment pretvarati u izgovor da se odmah otvorite. Osoba može biti i ljubazna i oprezna. Ove osobine idu ruku pod ruku.
5. Pravilo da držite usta zatvorena kada ste bolesni
Ljudi posebno vole da pitaju o zdravlju.
„Šta imate?“ „Koja je dijagnoza?“ „Šta je rekao lekar?“ „Šta lečite?“
A ako neko ne želi da odgovori detaljno, nije obavezan da to učini. Bolest je lična stvar. Osoba ima pravo da je podeli sa onima kojima veruje i da o njoj ne razgovara sa svima koje poznaje.
Važno je razlikovati razumnu privatnost od opasne tišine: lekaru mora biti rečeno sve što je potrebno, a voljenima mora biti rečeno šta je zaista potrebno za pomoć i podršku.
Za ostalo je dovoljno: „Hvala vam na brizi, vodim računa o svom zdravlju.“ „Sada idem kod lekara.“ „Ne želim da raspravljam ni o čemu posebno.“ „Kada budem imao šta da kažem, obavezno ću vam reći.“
Ne zahteva svako pitanje detaljan odgovor. Ponekad održavanje ličnog prostora nije vezano za zatvaranje, već za osnovnu brigu o sebi.
6. Odbijanje bez opravdanja
Jedna kratka reč može promeniti kvalitet vašeg života. Ta reč je „ne“.
Ali mnogim ljudima je neverovatno teško da ga izgovore.
„Ne, zato što sam umorna.“ „Ne, zato što imam posla.“ „Ne, zato što moj muž…“ „Ne, zato što deca…“
A sada se jednostavno odbijanje pretvara u petominutnu odbranu. Što više objašnjenja, to više prilika ima druga osoba da počne da pokušava da promeni vaše mišljenje.
„Pa, možeš ti to.“ „Koliko te košta?“ „Hajde da to uradimo ovaj put.“ Dakle, ponekad je dovoljno:
„Ne, ne mogu.“ „Hvala vam, ali moraću da odbijem.“ „Ne odgovara mi.“
I to je to. Odbijanje ne zahteva sudsko ročište. Naravno, ponekad vredi objasniti razlog voljenima. Ali navika da se pravdate svima postepeno vas lišava osećaja kontrole nad vašim vremenom.
Tvoje vreme je tvoje.
7. Nemojte reći „dobro“ ako vas pitaju „Kako ste?“.
I tu stvari postaju zanimljive. Kada vas neko pita: „Kako ste?“, ne morate nužno da iznesete celu svoju životnu priču. Pogotovo ako je u pitanju neko koga jedva poznajete.
Ako ne želiš da pričaš o svojim problemima, nemoj. Ako ne želiš da se hvališ svojim uspesima, nemoj se hvaliti. Ako ne želiš da objašnjavaš šta se dešava u tvojoj porodici, zadrži to za sebe.
Umesto uobičajenog automatskog „u redu“, možete reći: „Hvala, sve je mirno.“ „Polako, bavim se svojim poslovima.“ „Sve ide kao i obično.“ „Hvala, ima šta da se radi.“
Neutralno je, prijateljsko i ne otvara vrata vašeg ličnog života šire nego što biste želeli. Ali najvažnija stvar ovde nije konkretna reč.
Važnije je razumeti princip: nema svaka osoba koja postavi pitanje automatski pravo na detaljan odgovor.
Često delimo previše o sebi, ne zato što zaista želimo da delimo, već zato što ne znamo kako da napravimo kratku pauzu i razmislimo: „Da li se isplati?“
Sa godinama dolazi divna veština – da se ne odgovara odmah na svako pitanje.
Možete se osmehnuti. Možete promeniti temu. Možete reći: „Ne želim da pričam o tome.“ Možete nešto zadržati samo za sebe. I u tome nema arogancije ili sumnje. Postoje granice. Postoji poštovanje prema sopstvenom životu.
Čovek nije dužan da svima kaže koliko novca ima, kakve probleme ima, šta se dešava u porodici i zašto je doneo ovu ili onu odluku.
Neka vrata bi trebalo da ostanu zatvorena, ne zato što se iza njih krije nešto loše, već zato što je to vaš dom.
I možda je ovo jedna od najkorisnijih mudrosti koja dolazi sa odraslim doba:
„Usta su kapija. Ako ih previše otvoriš, sva toplina izlazi i ulazi hladan vetar.“
Komentari (0)