Zagrlite partnera, i za nekoliko sekundi osetićete nešto hladno i vlažno kako vam gura nos u kolena — pas se, kao po pravilu, ugurava tačno između vas dvoje. Na društvenim mrežama ova scena kruži uz objašnjenje da mozak psa taj trenutak ne doživljava kao ljubomoru, već kao “alarm za isključenost”, da skok kortizola predstavlja hitnost, a da čim se pas ugura i ostvari kontakt sa oba vlasnika, telo mu preplavljuje oksitocin, isti hormon koji, kako se navodi, doživljava majka dok doji štenad.
Priča zvuči dirljivo i precizno naučno. Problem je što tako precizni mehanizam,“alarm isključenosti”, trenutna eksplozija oksitocina pri trostrukom kontaktu nije zabeležen ni u jednoj recenziranoj studiji. Ono što nauka jeste istražila, i to prilično temeljno, jeste zašto psi generalno reaguju na to kada se pažnja njihovog vlasnika usmeri na nekog ili nešto drugo.
Pravi eksperiment o “ljubomori” pasa
Najpoznatije i najčešće citirano istraživanje na ovu temu sprovedeno je na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu. U istraživanju je posmatran pas dok je njihov vlasnik pažnju usmeravao na tri različita objekta: plišanu igračku psa koja je lajala i mahala repom (imitirajući pravog psa-rivala), kofu u obliku bundeve na Noć veštica i knjigu sa muzikom koja se otvara.
Rezultati su bili upečatljivi: čak 78 odsto pasa pokušalo je da se ugura ili dodirne vlasnika dok je ovaj mazio plišanog psa, u poređenju sa 42 odsto kada je vlasnik rukovao običnim predmetom, i samo 22 odsto dok je čitao knjigu. Istraživačice su zaključile da psi ne reaguju samo na to što je vlasnik zauzet, već konkretno na to što izgleda da postoji socijalni “rival” — što podseća na ljubomoru kod ljudi, iako naučnici oprezno koriste termin “ponašanje slično ljubomori”, jer se ne može sa sigurnošću tvrditi da pas doživljava subjektivno iskustvo identično ljudskom.
Novija istraživanja, koja su koristila fMRI snimke mozga budnih pasa, pokazala su aktivaciju regiona povezanih sa agresijom i socijalnim rangiranjem kada pas posmatra vlasnika kako pažljivo miluje lažnog psa-rivala — što dodatno potkrepljuje tezu da je u pitanju stvaran, merljiv emotivni odgovor, a ne puka slučajnost.
Šta konkretno stoji iza zagrljaja?
Stručnjaci za ponašanje pasa slažu se da ljubljenje i grljenje između dvoje ljudi nisu prirodno ponašanje u “pasjem svetu” — psi nemaju ekvivalent zagrljaju u sopstvenoj komunikaciji, pa je malo verovatno da specifično prepoznaju čin grljenja kao pretnju ili rivalstvo, na način na koji bi to učinili posmatrajući drugog psa. Umesto toga, stručnjaci nude nekoliko jednostavnijih, ali i dalje uverljivih objašnjenja: pas može jednostavno da želi fizički kontakt i pažnju kojih je iznenada lišen, može biti naučen da mu ugurivanje donosi reakciju (smeh, milovanje, pažnju) i time se ponašanje ponavlja, ili može osećati opštu socijalnu potrebu da bude fizički deo grupe kad god se njeni članovi približe jedni drugima, bez potrebe da to tumačimo kao strah od “isključenosti” u dramatičnom smislu.
Oksitocin jeste stvaran, ali
Deo priče koji ima čvrst naučni temelj jeste da fizički kontakt sa vlasnikom zaista podiže nivo oksitocina kod pasa. Oksitocin je zaista hormon povezan sa vezivanjem, poverenjem i majčinskom brigom kod sisara, uključujući pse. Ono što nije potvrđeno, jeste tvrdnja da postoji neki poseban, jači “trostruki” skok oksitocina specifično kada pas ostvari fizički kontakt sa dvoje ljudi istovremeno tokom zagrljaja — takva, vrlo specifična tvrdnja jednostavno ne postoji u naučnoj literaturi.
Poenta koja ostaje tačna, bez obzira na preterivanje
Kada se pas ugura između vas i vašeg partnera, verovatnije je da traži da bude deo bliskosti koju vidi, nego da vas ometa iz čiste zloće ili dosade. Bilo da je reč o obliku ljubomore, potrebi za pažnjom ili jednostavno želji da bude fizički uključen, dokazano je da psi aktivno reaguju kada osete da je važna socijalna veza “u toku” bez njih, a to samo po sebi govori koliko ozbiljno shvataju svoje mesto u porodici.
Komentari (0)