Na Kubi je struja postala gotovo luksuz, a za mnoge građane pravo čudo predstavlja kada se električna energija pojavi makar na dvadesetak minuta.
Problem je što niko više ne zna kada će se to dogoditi.
Struja može da se pojavi usred noći, na primer oko tri sata ujutru, zbog čega mnoge porodice tada ustaju i pokušavaju da u što kraćem roku završe sve što danima nisu mogle – kuvaju, peru veš, peglaju, pune telefone i obavljaju druge poslove koji zavise od električne energije.
Kuba, koja je u velikoj meri zavisna od uvoza nafte, suočava se sa jednom od najtežih energetskih kriza poslednjih godina. Američke mere kojima je ograničen dotok energenata dodatno su pogoršale situaciju, dok se istovremeno raspada zastarela elektroenergetska infrastruktura.
Poslednji veliki nestanak struje dogodio se 3. avgusta, kada je veliki deo zemlje ostao bez električne energije, a popravke mreže trajale su danima.
Nestašice struje na Kubi nisu novi problem, ali su poslednjih pet godina postajale sve ozbiljnije. Kombinacija stare i nedovoljno održavane elektroenergetske mreže, višedecenijskih američkih sankcija i neuspelih ekonomskih reformi dovela je zemlju u situaciju u kojoj nestanci više nisu izuzetak već svakodnevica.
Dodatni udar predstavljaju mere administracije američkog predsednika Donalda Trampa, koja je zapretila uvođenjem carina državama koje Kubi prodaju ili isporučuju naftu.
Cilj Vašingtona jeste da kroz ekonomski pritisak primora kubanske vlasti na političke promene, ali najveću cenu takve politike plaćaju obični građani.
Nekada su nestanci struje makar bili predvidivi.
Vlasti su unapred najavljivale restrikcije, pa su porodice znale da će dva ili tri sata biti bez električne energije i mogle su da organizuju svakodnevne obaveze.
Danas takvog reda praktično više nema.
Struje nekada nema 12 sati, nekada 30, a sve češće događa se i potpuni kolaps mreže na celom ostrvu. Tokom proteklog vikenda zabeležen je već šesti potpuni nestanak struje od početka godine.
Život Kubanaca zato se sada organizuje prema dolasku i nestanku električne energije.
Kada se svetlo upali, porodice ostavljaju sve što su radile i počinju trku sa vremenom.
Za samo nekoliko sati pokušavaju da operu rublje, ispeglaju odeću, skuvaju hranu, očiste stan i napune sve elektronske uređaje.
Poslovi koji su nekada mogli da se rasporede tokom čitavog dana danas moraju da budu završeni za sat ili dva.
Sa nestancima električne energije pojavljuje se čitav lanac drugih problema.
Kada nema struje, često nema ni vode, jer pumpe koje snabdevaju domaćinstva prestaju da rade.
Javni prevoz otežano funkcioniše, kulturna dešavanja se otkazuju, radno vreme se skraćuje, a turizam – jedan od glavnih izvora prihoda kubanske ekonomije – nalazi se u dubokoj krizi.
Desetine hiljada radnih mesta u turizmu i ugostiteljstvu ostalo je prazno.
Otkazuju se i komercijalni letovi, dok nestašice lekova postaju sve ozbiljnije.
Veliki problem predstavlja i čuvanje hrane.
Kada frižideri ne rade desetinama sati, meso, mlečni proizvodi i druga hrana brzo se kvare, što predstavlja dodatni udar na kućne budžete u zemlji koja se već suočava sa velikom inflacijom i nestašicama.
Kubanci zato pokušavaju da pronađu alternativna rešenja.
Ko može, kupuje mali generator, ali zbog nestašice goriva ni on često nije od velike koristi.
Drugi koriste solarne panele koje im šalju rođaci iz inostranstva, kupuju ventilatore sa baterijama, solarne uređaje ili pokušavaju da što manje zavise od električne mreže.
Neki građani prestali su da kuvaju na gas i vratili se drvetu.
Istovremeno, u domaćinstvima se gomilaju plastične boce sa vodom, jer niko ne zna kada će ponovo proraditi pumpe.
Nezadovoljstvo građana raste.
U pojedinim lokalnim zajednicama, posebno u Havani, zabeleženi su protesti zbog nestanaka struje koji traju duže od 48 sati.
Stanovnici udaraju u šerpe i tiganje i na različite načine izražavaju nezadovoljstvo zbog uslova u kojima žive.
Uz energetsku krizu raste i inflacija.
Sve veći broj ljudi teško obezbeđuje osnovne namirnice, a dodatnu frustraciju izaziva činjenica da i ono malo hrane koju uspeju da kupe može da se pokvari zbog višesatnih i višednevnih prekida u snabdevanju električnom energijom.
Svakodnevni život zato je sveden na čekanje.
Čekanje struje.
Čekanje vode.
Čekanje goriva.
Čekanje trenutka u kojem će biti moguće skuvati ručak ili uključiti veš-mašinu.
Mnogi Kubanci navikli su da žive kroz različite krize, ali sadašnja energetska situacija predstavlja jedan od najtežih udara na kvalitet života poslednjih decenija.
Za veliki broj ljudi televizija, klima-uređaj, redovan javni prevoz ili frižider koji radi tokom čitavog dana više nisu nešto što se podrazumeva.
Postali su privilegija.
A sve češći potpuni kolapsi elektroenergetske mreže pokazuju da Kuba ulazi u novu fazu krize u kojoj pitanje više nije da li će struja nestati, već koliko dugo će sledeći put trajati mrak.
Komentari (0)