Za Vensana Kasela, francuskog glumca i producenta bogate internacionalne karijere, u svetskim tabloidima i časopisima često više izlaze naslovi u vezi sa njegovim brakom sa italijanskom divom Monikom Beluči, sa kojom ima ćerke Devu i Leoni i za njegove partnerke posle razvoda, a manje o njegovim ulogama u filmovima u kojima je igrao. Za taj deo njegovog života rezervisane su stranice ozbiljnih novina i filmskih časopisa na kojima su trajno zabeleženi njegovi doprinosi u filmovima poput: „Matiz”, „Džeferson u Parizu”, „Mržnja”, „Apartman”, „Doberman”, „Elizabeta”, „Jovanka Orleanka”, „Purpurne reke”, „Pakt sa vukovima”, „Šrek”, „Otpozadi”, „Izbačeni iz koloseka”, „Crni labud”, „Džejson Born”, „Igraj svoju igru”, „Oštećeni”, „Asteriks i Obelisk: Srednje kraljevstvo” i plodne saradnje ne samo sa francuskim rediteljima već i sa rediteljima poput Soderberga, Gringrasa, Noea, Kronenberga, Mekdone, Aranofskog, Kevina Kostnera i mnogih drugih.
U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, vođenom na nedavno završenom 77. Kanskom festivalu, Kasel govori o svojoj trećoj uspešnoj saradnji sa kultnim kanadskim autorom Dejvidom Kronenbergom otelotvorenoj delimično autobiografskim filmom „Pokrov” („The Shrouds”, za prikazivanje u Srbiji obezbedio ga je „MegaCom Films-MCF), u kojem se njegov lik poznatog i cenjenog biznismena Karša nosi sa tugom zbog gubitka supruge na neuobičajen način. Karš će izumeti i lansirati GraveTech – tehnologiju koja omogućava živima da se povežu sa svojim preminulima u njihovim grobovima…
Kronenbergov film nas podseća i na to da ne možemo da živimo večno, da li osećate strah od toga?
Strah da ću ostariti, strah da ću umreti, da neće više biti druženja? Da, naravno, prestravljen sam! Ali, šta nam je činiti, uvek kažem da je to tako i da tu ne možemo ništa. Od svoje 28. godine sam svestan da mogu otići za pet minuta. Tako ja vidim život. Svestan sam da me smrt čeka, ali o njoj ne razmišljam previše i to mi nije najvažnije. Volim da snimam filmove i stvarno volim sve što se dešava u akciji, a uhvatiti ostalo nije moja šolja čaja. Radim, igram igru jer je to moj posao. Kao glumac ne gledam mnogo filmova, moj život je definitivno više u stvarnosti nego u fikciji. I imam teoriju da su važni filmovi oni koje gledate pre nego što zaista počnete da živite svoj život. Kao odrasloj osobi film mora da bude stvarno dobar da bi me impresionirao. Svakodnevni život odraslih važniji je i ispunjeniji od filmova.
Kakve ste vrste razgovora vodili sa Dejvidom Kronenbergom pre snimanja filma?
Nismo mnogo razgovarali pre samog snimanja. Rekao mi je da je lik u filmu zasnovan na njemu samom, a da sam mu ja poslužio kao model. Dakle, postojala je ta intrigantna stvar da ću stvarno da ga igram iako to nije bilo bukvalno ono što je on želeo da uradim. Nije želeo da ga imitiram, već više da budem neka vrsta avatara ili filmska verzija Dejvidovog lika. Dali su mi nekoliko nagoveštaja stvari koje su bile uključene u ovu priču, mislim tu na Kronenbergov gubitak supruge Kerolin Kronenber koja mu je bila veliki oslonac, ali on sam o tome nije pričao. Kao reditelj on zaista želi da ga iznenadite. On ne želi da radi probe, on pretpostavlja da ćeš se pojaviti na snimanju i samo uraditi ono što on ima na umu. I to je ono što radimo.
Da li vam je objašnjavao zašto je želeo da snimi ovaj film?
Dejvid ne objašnjava filmove. Prvo što sam ga pitao bilo je: „Zašto ja nemam pojma kako ću ovo da odigram?” Bukvalni mi je odgovorio: „Zato i želim da prihvatiš ulogu jer nemaš pojma kako da je odigraš.” Dao mi je datum početka snimanja, mnogo slobode i puno samopouzdanja. I onda me je samo posmatrao.
Nemoguće je ne pomisliti da u filmu ne ličite na njega?
Iskreno, imam plave oči. Imam prilično veliki nos, možda i veći od njegovog. Uvek pričamo o magiji filma i o tome kako vas reditelj postavi i na koji način vas gleda, onako kako vas snima. Ima nešto iznad reči. To je taj osećaj magije. Zaspao sam na kauču u pauzi snimanja i moj trener engleskog jezika me je probudio misleći da budi Dejvida. Posle je i Dajan Kruger rekla da na snimanju Kronenberg i ja izgledamo kao otac i sin. I on sam bi ponekad izgovorio kako gledajući mene vidi sebe u ogledalu i to nam je ponekad bilo smešno. Veoma je lako raditi sa njim. I to znam vrlo dobro jer smo zajedno već snimali i „Opasan metod” i „Istočna obećanja”.
Koliko je insistirao na tačnosti dijaloških linija, je li dozvoljavao improvizacije?
To je zapravo bila moja glavna briga, jer nikada do sada nisam toliko pričao u filmu na bilo kom jeziku, francuskom ili engleskom. U „Pokrovu” imam baš mnogo replika i plus način na koji se moj lik izražava veoma je poseban. On ima prelep način govora. Imao sam jezičkog trenera, savladao sam sve svoje linije iako me je sve to činilo nervoznim i opterećenim u početku. Na kraju sam znao svoje replike, čak bolje od bilo kog sa engleskog govornog jezika.
Da li delite Dejvidovu strast prema tehnologiji?
Ne, ali je smešno, jer je prva stvar o kojoj smo razgovarali bila o tehnologiji i veštačkoj inteligenciji. I sada, s vremena na vreme, kada nađem nešto napisano o tome, neku novotariju, pošaljem mu link da pročita. I to je vrsta komunikacije koju smo zadržali izvan filma.
Vidite li više prednosti u izumu lika Karša nego nedostataka?
Veštačka inteligencija i kompjuterske tehnologije su sve preciznije. Poslednjih 20 godina ljudi su učili ljude kako da kodiraju. To je bila stvar budućnosti. Danas, glavna stvar sa AI je da više ne morate da kodirate. Samo razgovarate sa mašinom i mašina će kodirati. To je bio poslednji interfejs između mašine i ljudskog bića. Svaki put kada se pojavi novi alat čovečanstvo ga koristi poput glupe dece. To je ono što radite sa društvenim mrežama upravo sada. Nadamo se da ćemo jednog dana doći do tačke u kojoj ćemo koristiti društvene mreže da radimo, a ne da gledamo sebe.
Jednog dana i vi možete biti zamenjeni veštačkom inteligencijom, plaši li vas to?
Stvar je u tome što pratim stvari da vidim gde smo. Veštačka inteligencija može da ukomponuje samo sa vremenskim prilikama uz automatizaciju mašte, a da li je veštačka inteligencija sposobna da razmišlja van okvira, to ne znam. U svakom slučaju mislim da ludost i mašta, a onda i blistavost života koju imate u emociji ne može biti zamenjena veštačkom inteligencijom. Stvari sa AI su veoma složene. Ima i dobrih i loših stvari i puno mogućnosti za zloupotrebu.
Koliko je gluma za vas bila terapeutska tokom karijere?
Samo u smislu da sam mnogo sumnjao u sebe kao mlada osoba i stvorio sam svoj identitet sa filmovima koji su mi bili veoma važni. Tek kada sam počeo da se prepoznajem kao glumac, to me je zaista smirilo kao osobu.
I takođe ste sin velikog glumca Žana-Pjera Kasela?
Odrastao sam u ovom poslu, to je sigurno. Ali, iako sve više ličim na svog oca, mislim da sam mnogo drugačiji od njega, mnogo agresivniji u načinu na koji sam ušao u ovu industriju. Moj otac je bio fina osoba.
Vi ste jedan od internacionalno najprepoznatljivijih francuskih glumaca, kakav je vaš odnos sa francuskom kinematografijom?
Kada sam bio mnogo mlađi glumac, ne bih rekao da bih se ponašao kao „francuski proizvod” niti sam bio „komercijalan”. Stasavao sam u eri post Novog talasa i nisam mogao da se odnosim prema tome da se od mene očekuje samo naturalizam, jer to nije bilo ono što sam želeo da radim. Hteo sam da sanjam o glumačkom studiju i italijanskom filmu, o nečemu udaljenijem od stvarnosti. Francuski Novi talas je uticao na filmove koji su mi se zaista svideli, a dolazili su iz Amerike, a kada sam studirao glumu, snimao i živeo u Americi, shvatio sam da sam zaista Francuz i da sam ponosan na svoju zemlju i francusku kinematografiju. Shvatio sam kvalitet koji imamo, slobodu koju imamo, autentičnost koju imamo. Moramo da shvatimo da još uvek snimamo oko 209 filmova godišnje i to veoma raznolikih, što je izvanredno za zemlju veličine Francuske. Loša vest je da danas svi radimo za „Epl”, „Netfliks”, „Amazon”, a to je američki novac. I to je tužno jer ćemo s vremenom promeniti nešto u načinu na koji pričamo francuske priče.
Izvor: Politika.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)