Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg predložio je prošle nedelje stvaranje posebnog fonda alijanse za pomoć ratom zahvaćenoj Ukrajini. Kako je navedeno, reč je o sumi od 100 milijardi dolara, koja bi u vidu vojne i druge pomoći bila isporučena vojsci Volodimira Zelenskog u narednih pet godina.
Prema izveštajima novinara prisutnih na sastanku ministara zemalja članica zapadnog vojnog saveza, Stoltenbergov predlog naterao je mnoge prisutne da se zbunjeno osvrnu oko sebe kao da traže odgovor na pitanje: da li su dobro čuli i shvatili izrečeno. Naime, suma koja je pomenuta u velikoj meri bi dodatno opteretila već ionako dobro načete budžete zapadnih saveznika. Koja je suština predloga?
Prvo, jasno je da rat u Ukrajini, koji traje već duže od dve godine, ne donosi rezultate na koje su u Briselu računali. Granica sukoba sve više se pomera ka zapadu, već je izvesno da će bivša sovjetska republika uskoro biti odsečena od Crnog mora, a opasnost od širenja vojnih dejstava i na susedno Pridnjestrovlje i Moldaviju sve je aktuelnija. Prema nekim izveštajima, ugrožena je i sama ukrajinska prestonica – Kijev.
Drugo, zapadni saveznici našli su se u vrlo neugodnoj situaciji zbog činjenice da bi glavna snaga alijanse, Amerika, mogla da se na izvestan način distancira od evropskih zbivanja ukoliko na predstojećim predsedničkim izborima pobedi Donald Tramp. On je već u nekoliko navrata pominjao da je njegov pogled na zbivanja na Starom kontinentu u velikoj koliziji s onim koji propagira aktuelni šef države Džozef Bajden. To bi moglo da podrazumeva izvestan otklon Amerike od najvernijih saveznika, kako na vojnom, tako i na finansijskom planu. Za Evropu načetu kontraefektom sankcija uvedenih Rusiji, ovakav zaokret bio bi veoma jak udarac.
Treće, Evropljani, barem najmoćnije zemlje poput Nemačke i Francuske, ne kriju sklonost da svoju bezbednost ubuduće više orijentišu na sopstvene armije nego na onu koju vodi korumpirana administracija iz Brisela. Ukoliko bi bili primorani da za novoosnovani fond pomoći Ukrajini odvajaju velike sume novca, to bi automatski značilo da bi sopstvene potrebe u stvaranju ozbiljnih armija morali u velikoj meri da redukuju. Pritom, bezbednost tih zemalja pojedinačno ni na koji način ne bi bila ojačana, jer NATO, uglavnom, ima planove koji se tiču same alijanse, a ne i pojedinačne bezbednosti.
Četvrto, sporno je i to što na evropskom tlu deluju veoma jake snage armije SAD, instalirane ovde još od vremena okončanja Drugog svetskog rata i potonjeg hladnog rata. Mada je zvanična funkcija ovih armija da sarađuju s NATO-om, one imaju zasebnu vrhovnu komandu, koja deluje prevashodno u američkom interesu i kao takva nije odgovorna Briselu, nego Pentagonu. U mirnim vremenima u takvom rasporedu nadležnosti verovatno nema mnogo spornoga, ali u slučaju otvorenog rata jasno je da bi Amerikanci delovali prevashodno u sopstvenom interesu.
Nema sumnje ni da bi u takvim situacijama komandu nad NATO-om takođe preuzele – SAD. A svima je jasno da se rat u Ukrajini pretvorio u direktan američko-ruski obračun. Kako na samom terenu, tako i kad je reč o proizvodnji najsavremenijih ubojitih sredstava, osvajanju novih prostora, tržišta… Namera Amerikanaca da prošire svoj uticaj na ceo evropski prostor više nije maštarija pisaca naučnofantastičnih romana i autora akcionih filmova. Jasno je i da je NATO samo oruđe u ostvarivanju tih planova i da s bezbednošću Evrope nema skoro nikakve dodirne tačke.
Upravo to i zbunjuje one koji su pre neki dan slušali Jensa Stoltenberga. Evropljani sve više počinju da shvataju da bespogovorno slušanje Vašingtona u novim svetskim pregrupisavanjima nije jedini ni pravi način da se ostvare željeni mir i ekonomski napredak.
Ukratko, mnogi na ideju o stvaranju petogodišnjeg fonda za pomoć Ukrajini gledaju sumnjičavo, ako ne i s negodovanjem. Pitaju se i da li su u Briselu već odlučili da rat traje još najmanje pet godina i na osnovu kojih parametara je izvedena pomenuta procena. Takođe, mnogima nije jasno postojanje nezavisnih američkih vojnih snaga u Evropi kad postoji i NATO, i ko te snage zaista finansira. Pomenimo, nadležnost delovanja pripadnika armije SAD u velikoj meri prevazilazi i okvire domaćih ustava i drugih propisa.
U trenutku kad administracija predsednika Džozefa Bajdena muku muči s obezbeđivanjem najavljenih 60 milijardi dolara pomoći Ukrajini, pokušaj da se sve svali na pleća Evropljana više je nego očigledan. Uostalom, kao i namera generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga da pokaže sopstvenu moć neposredno pred isticanje svog mandata. Neko će morati da pogne glavu, a to bi moglo u znatnoj meri odredi i budućnost celog zapadnog sveta.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)