Mnogim ljudima karantin pada teže od najtežeg posla u životu, a ima i onih koji su pola života potpuno sami i izolovani. Pa, čak i u turistički bogatoj Italiji.
Mauro Morandi 1989. prelomio je da će ostatak života provesti sam. Kada je zaplovio morem, mislio je da mu je brodić ispravan, ali mu se motor ugasio između Sardinije i Korzike.
Potpuno neplanirano, skrasio se na ostrvu Budeli. U tu priču retko ko veruje. Oni koji bi probali da saznaju zašto je zaista postao Robinson Kruso ostajali bi bez odgovora.
Toliko je zavoleo život na ostrvu da je prodao brodić koji je u međuvremenu popravio, pronašavši posao čuvara izolovane plaže.
“Nikada neću otići sa plaže, želim kremaciju kad umrem i da moj pepeo prospu po moru i ovom ružičastom pesku”, rekao je tada Morandi prvo sebi u bradu, a onda, nekoliko leta kasnije, i celom svetu.
Taj ružičasti pesak, jedinstven u ovom delu Evrope, bio je nešto u šta se Mauro prvo zaljubio. Uz to mu se svidela klima, lagani vetrić i to što u blizini nema civilizacije jer je Budeli deo Nacionalnog parka arhipelaga Madalena i jedan je od “sedam sestara”, odnosno ostrva na severoistoku Sardinije.
Deo ostrva na kojem Morandi živi poslednje tri decenije, devedesetih godina bio je otvoren i za turiste. On se nije mešao s njima. Kuću je podigao u izolovanom delu obala, da ne može ni sa kim da bude u kontaktu. Samo bi uveče, kad plaža ostane pusta dolazio da pokupi otpatke i “ispegla” ionako savršeni pesak i vrati ga u prvobitno stanje.
Pre šest godina postojala je šansa da Mauro Morandi ostane bez posla čuvara, ali je javnost stala uz njega prikupivši 18.000 potpisa, pa je čuvar Budelija i danas.
Mauro je u međuvremenu prihvatio neke trendove moderne civilizacije. Napisao je knjigu. Dobio je smartfon i mogućnost da otvori stranicu na Instagramu, pa danas nesebično kači predivne pejzaže dajući nam šansu da i mi uživamo s njim.
Samo jedno će sa sobom odneti u grob – razlog zbog kojeg je iznenada krenuo na put i nikad se više nije vratio u civilizaciju.
Komentari (0)