Sa obale Crnog mora okružen kavkaskim brdima, došao je u centar evropske industrije dobrog fudbala.
Guste brade, dečijeg pogleda, sa samo jednom željom – uživati u igri na mestu gde je fudbal prva i poslednja misao u jednom danu.
Da, to je Napulj. Grad sada već komercijalne mafije “Kamora”, istetoviranih ljudi, sitnih lopova na skuterima i grad pun zahvalnosti i divljenju Dijegu Maradoni.
Hviča Kvarackelija, gruzijsko čudo od igrača, iz vikenda u vikend svojom spontanošću i maestralnim potezima dovodi do ludila sve Napolitance od 7 do 77 godina.
Igra svoju prvu sezonu van nekadašnjeg SSSR-a, a ponaša se kao da je već godinama u Seriji A. Driblinzi, golovi, asistencije i svaka njegova gestikulacija na terenu govori samo jedno – fudbal. Onaj pravi, pomalo zaboravljeni, romantični.
Ljudi vole tople i inspirativne priče. Vole da porede sadašnje igrače sa legendama, nekada ambiciozno i neobjektivno, međutim, ono što Kvarackelija radi od početka leta, ekvivalentno je sa onime što je “El Pibe” činio na stadionu podno Vezuva pre više od 30 godina.
Da je Maradona poživeo još malo verovatno bi mladog Gruzina uhvatio za ruku i pričao mu u fudbalu do sitnih sati, naravno u njemu prepoznatljivom stanju uzrokovanom kolumbijskim biljem. Voleo je Dijego svoj Napulj više od života, voleo je taj predeo jer ga je nedoljivo podsećao na svoju Argentinu, kao i sličnu strast prema životu i fudbalu.
Upravo je Maradona doneo poslednju titulu Napoliju davne 1990. godine, čeka se od tad više od 32 godine, možda se neće ni dočekati, međutim, snove im niko ne može oduzeti. Nećemo se baviti onom “snovi se često pretvore u javu”, jer je to čista laž.
Ljudi se više oslanjaju na čuda, ona nemoguća. Ko je mogao da se nada da će Napoli vezati trinaest pobeda zaredom? Da će već nakon četiri kola u Ligi šampiona izboriti plasman u nokaut-fazu? Da će neki anonimni Gruzin zaludeti ceo svet tek onako, iz čista mira. Niko. Zato, Napulj mora da uživa u trenutku i “gustira” svoju sreću dokle god je bude.
Maradone više nema, teško da će se ikada više roditi neko kao on, ali jug Italije dobio je neku vrstu njegove reinkarnacije.
Verovatno ni Kvarackelija nije svestan svega što mu se događa ovih meseci, sa čuđenjem posmatra svakog ko mu se divi i diže ga u nebesa, plašljivim pogledom pristaje na fotografiju ili autogram, još uvek ne razume neke stvari koje su već decenijama sasvim normalna pojava. Ali, razumeće, u maju, kada se ako da Neptun (rimski bog mora) bude slavila titula.
Možda je vreme da se parola navijača okačena na gradsko groblje u trenucima osvajanja titule 1987. godine i ponovi:
“Mrtvi, ne znate šta ste propustili“
Piše: Nikola Husein
Komentari (0)