Zločinačka akcija “Oluja” uzela je previše…
Uzela je živote, domovinu, uzela je slobodu. Mnogo se govorilo o nedužnima koji su sa strahom i strepnjom da li će doživeti sutra napustili svoje domove, ali pitanje je da li je rečeno dovoljno. Treba da se piše i pisaće se sve dok svaka duša koja je preživela zločin, a koja hoda ovom zemljom ne izusti iz sebe svu tu bol koju nosi u srcu kao težak bremen jednog doba kojeg se nerado seća, ali koje nikada ne sme da zaboravi.
Akcija “Oluja”, koja je dovela do pokolja oko 2.000 Srba iz Hrvatske, a više od 220.000 njih raselila, počela je 4. avgusta 1995. ofanzivom hrvatske vojske, policije i Hrvatskog vijeća obrane (vojska bosanskih Hrvata), sa područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije…
Područje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Kolone izbeglica na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima su preko područja pod kontrolom Srba u zapadnoj i severnoj Bosni krenule put prema Srbiji. Operacija je zvanično trajala četiri dana i završila se padom Republike Srpske Krajine.
Sudbina ovih ljudi je veoma teška, a svake godine se 4. i 5. avgusta otvaraju rane prošlog vremena za koje ne postoje reči utehe.
Na sam pomen “Oluje”, izbeglici D.K. iz Petrinje na Baniji, u mislima naviru slike kolone koja bežeći u nadi za bolji život, pokušava da sačuva u srcu ono što nikada nije moglo biti oteto – osećaj za porodicu, zajedništvo, nepresušnu želju za životom u miru kakav pamte pre zloglasnog čina. Spakovao je ceo život za sat vremena kada ga je tetka u pozno doba upozorila da moraju da beže.
– Kada se sve odigralo sam imao 13 godina i uglavnom sam u vreme rata provodio leto kod tetke i njene dece u selu pored Kostajnice, Donji Hrastovac. Igrali smo se, kupali na reci svaki dan, provodili vreme zajedno. Ništa nije ukazivalo na to šta će se desiti – započinje priču za Objektiv D.K.
– To jutro 4. avgusta, bilo je pet do pet, sećam se, počele su da odjekuju granate. Tetka je utrčala kod nas u sobu i rekla da moramo hitno da se spremimo, da se sklonimo u neki deo kuće gde ne može staklo da se razbije i gde ne mogu geleri da pogode. Do nekih 7, 8, 9 sati smo tu proveli. Nakon toga krenule su informacije da pristižu kako ćemo morati da se evakuišemo dalje od prve linije. Upravo to selo je bilo prvo na liniji sukoba – govori nam sav u bolu.
Jedan od potresnijih momenata, za njega je u tom trenutku predstavljala činjenica da nije znao gde mu se tačno roditelji nalaze, niti da li su živi. Znao je samo da u njegovom srcu tinja strepnja, strah, nesigurnost, neizvesnost. Bol… Otac na jednoj liniji fronta, brat na drugoj…
– Mi smo se već tog popodneva spakovali, ali s obzirom da niko tu nije imao kola, otišli smo sa komšijom i njegovim traktorom u Kostajnicu kod rodbine. U tom trenutku nisam znao ni gde su mi roditelji, ni da li su dobro, pošto je otac bio na jednoj liniji fronta, a brat na drugoj. Tada nisu postojali telefoni i niko nije znao ni za koga gde je, da li je dobro, da li je uopšte živ. Došli smo kod te rodbine već 6. avgusta, ali moramo dalje da se povlačimo. Svi su već krenuli da se pakuju, formiraju se kolone na putu. I dalje nemam informacije ni o bratu ni o roditeljima. Granate odekuju, čuju se pucnjave, eksplozije… Vrisak, plač, jecaji. Užas. Povlačili smo se putem Dvora na Uni i tu smo stali, jer je tu već granica sa Republikom Srpskom. Sa druge strane je Bosanski Novi, preko mosta. Ipak ostali smo još jednu noć. U tom momentu sam prvi put osetio šta znači prespavati noć pod otvorenim nebom. Praktično smo spavali u nekom kanalu, koji je bio suv. Usred noći sam osetio kako mi po koži pada rosa – to mi je ostalo jako urezano u sećanju – otkriva nam D.K.
Drhtavim glasom objašnjava da je sutrašnji dan bio dodatno težak, ali uz napomenu da je jedan momenat posebno bio potresan i dirljiv za njega. Momenat kada je u masi prestrašenih ljudi ugledao svoju majku. Tom osećaju, ni danas ne može da se otme.
– Morali smo da krenemo dalje i pređemo mostom u Republiku Srpsku. U tom trenutku i dalje o roditeljima ne znam ništa. Nisam znao da li su živi. Most je bio jedini put koji je predstavljao prelaz iz ratne u bezbednu teritoriju. I napokon smo ga prešli. Raspitivali smo se da li je neko nekoga od porodica video. Tada smo ugledali i kordon vojske koja sa oružjem prolazi pored nas. Oni su bili prioritet da prođu. Glavni cilj je bio da Hrvati ne uzmu to oružje. Zatim je usledilo ono što mi je ostalo urezano… čuo smo da je neko video nekoga od mojih. U tom trenutku ugledao sam majku koja je išla na motoru. Sećam se da je samo jednu torbu ponela iz kuće – ističe gotovo u suzama i nastavlja:
– Kad smo se tu susreli, bilo je jako potresno i emotivno. Čuli smo da je neko video i oca i brata i da su negde u koloni. Momenat olakšanja, odlučili smo da ih tu sačekamo.
Nedugo zatim, kada su se našli sa njim, kako prepričava naš sagovornik, morali su da nastave dalje.
– Morali smo nastaviti dalje sa povlačenjem, baka i deka kroz šumu, mi sa automobilom naših prijatelja put ka Srbiji. Deka i baka su ove strahote već preživeli 1942. godine kad su još bili deca. Kroz istu šumu. Ali, konačno Srbija. Otišli smo u Sremsku Kamenica, kod rodbine. Dok smo još bili u putu, znali smo da odlazimo zauvek i da se više nikad nećemo vratiti. Odlazimo iz Petrinje, odlazimo iz bivšeg života!
U Srbiji su, ističe, prvi put osetili mir. Daleko od svog zla, daleko od ruke koja je uzimala sve pred sobom, ruke koja nije prezala ni za čim, pa čak ni za oduzimanjem života. Ovde pronalaze sigurnost, veru u bolje sutra, priliku za razvoj i život bez problema.
– Roditelji i brat su po dolasku odmah počeli da rade, a ja sam bio školarac. Konačno smo imali miran život.
Ipak, iako je imao sreću da niko od njegove rodbine nije stradao, izgubio je mnogo prijatelja i komšija. Dobro se snašao u Srbiji i odlučan je u tome da se nikada ne bi vratio u Hrvatsku jer tamo nema života za Srbe.
– Ne, izričito se nikada ne bih vratio. Družili smo se pre rata, igrao sam se sa rođacima i komšijama žmurke, nismo ulazili u kuću, igre nikad nije bilo dovoljno. Mnogo Hrvata sam imao za prijatelje, bilo je sve u redu, bez ikakvih nacionalnih sukoba, niti bilo čega što može na to slutiti. Ali nikada se više ne bih vratio…
BONUS VIDEO:
Komentari (0)