Broj deset na leđima u svakom klubu nosi ogroman teret. Pogotovo kada te taj broj prati kroz celu karijeru, a počeo si da ga nosiš u Partizanu.
Kada odrastaš u novobeogradskim blokovima taj mentalitet koji imaš u sebi, jer si odatle, tera te da prkosiš svima i da pokažeš da zaslužuješ mnogo više nego što neki misle da možeš.
Taj put je upravo prošao Jovan Nišić. Iako svi misle da je med i mleko kada si u omladinskoj školi Partizana i član reprezentacije, zapravo se debelo varaju. Uverićete se u redovima pred vama i zašto.
A njega je život bacio na još jedan ispit. Onaj najteži u sportu, povreda prednjih ukršenih ligamenta. Pošto smo naveli odakle dolazi, svi znamo da će ga položiti i da će nastaviti da teži ka vrhu koji je izabrao, umesto primamljivih para sa istoka.
Nišić je u opširnom intervjuu otkrio kako teče njegov oporavak, koliko je zadovoljan prvom sezonom u novom klubu, francuskom Pou, Voždovcu koji mu je dao šansu, Partizanu u kom je proveo deceniju svog života, trenerima kroz karijeru i o našem biseru koji gospodari Serijom A – Dušanu Vlahoviću.
– Krenula je bajkovito druga polusezona za mene, na prve dve utakmice sam dao dva gola, a jedan od njih je bio i Tuluzu, ubedljivo najboljoj ekipi u našoj ligi. Dva dana posle toga, igrali smo na treningu između sebe pet na pet i desio se duel koji je sasvim normalan i uvek se dešava, gde sam ja uzeo loptu od saigrača i on je u pokušaju da je udari, udario mene u nogu i legao mi na nju celom težinom. Noga mi je bila u nezgodnom položaju, nisam mogao da je izvučem i čuo sam jako neprijatan zvuk da je nešto puklo. Kada sam ustao osetio sam nestabilnost u kolenu i znao sam i bez snimka i dijagnoze da nije dobro i tako je došlo do povrede.
Kako teče oporavak i kada ćemo opet moći da te vidimo na terenu?
– Što se tiče oporavka, u Francuskoj je sve lepo pokriveno i ne moraš da razmišljaš o mnogim stvarima. Već sutradan sam bio u Bordou na Klinici za sport, gde me je pregledao hirurg koji me je kasnije i operisao. Trenutno oporavak ide sjajno, hteo bih da se zahvalim ambulanti “PhysioSystem” sa Nemanjom Raševićem, terapeutom, koji je jedan od najvećih stručnjaka za rehabilitaciju kolena u Srbiji, i Milanu Veselinoviću, mom kondicionom treneru sa kojim radim na oporavku. Nemam nikakvu presiju od strane kluba, niti je sam pravim sebi da moram da se vratim za šest, sedam meseci. Idem na početak priprema sa klubom, koje počinju krajem juna i krenuću da lagano izlazim na teren sa ekipom, i iskreno se nadam da ću negde u avgustu, najkasnije u septembru moći da konkurišem za tim.
Kako si zadovoljan prvom sezonom u novom klubu, ako izuzmemo povredu koja ti se desila?
– S obzirom na povredu koja mi se desila, ja sam prezadovoljan izborom i prvom godinom u Francuskoj. Svesno sam odlučio kada sam odlazio iz Voždovca, imao sam ponude od klubova sa Istoka, koje su nudile bolje finansijske uslove, ali sam hteo da odem u Francusku da se oprobam u jednoj od jačih drugih liga u ligi petica i da vidim da li imam domet za najviši nivo kome težim. Zaista je bilo u početku zahtevno, pošto je neuporediv fudbal u smislu fizike, inteziteta i svega i trebalo mi je vremena da se naviknem. Posle nekih dva meseca sam počeo da se privikavam i počelo je da bude sve bolje i bolje. Na kraju, počeo sam da igram standardno, ljudi u klubu su bili prezadovoljni i ja sam bio zadovoljan, a video sam da mogu da igram na tom nivou i pravim razliku i prilično sam siguran da mogu ovim putem da dođem do još ozbiljnijeg nivoa.
Kakve su ambicije kluba bile u sezoni za nama i kakve su u narednim sezonama?
– Klub je generalno jedan od novijih, ovo je bila njima druga sezona u drugoj ligi. Od svih 20 klubova mislim da se nalazimo u poslednjih pet što se tiče budžeta, tako da je prvi cilj kluba bio opstanak. Međutim, ni trener, ni ljudi iz kluba nisu pričali na taj način zato što su verovali da imamo dovoljno dobru ekipu i da to ne bi trebalo da bude problem, tako da ni u jednom trenutku nismo razmišljali o tome da opstanemo, nego smo tokom cele sezone bili stabilni i držali smo sredinu tabele. Ono što sam ja primetio, mali je klub i porodičan, ne radi previše ljudi, ali to je takvo mesto i mislim da će iz godine u godinu klub da raste, a sredinom naredne sezone bi trebao da bude gotov novi trening centar sa svim najsavremenijim stvarima.
Koliko ti je trebalo vremena da se adaptiraš na novu sredinu i da li si uspeo da naučiš njihov jezik? Poznato je da Francuzi ne vole puno da pričaju engleski.
– Grad je prilično mali i to mi je olakšalo u smislu da ne treba nigde puno vremena da se stigne. Što se tiče jezika, bilo je zahtevno pošto sam došao u situaciju da imam dva saigrača koji pričaju engleski i fizioterapeut. Pogotovo u tom delu Francuske ne vole da pričaju engleski, žive lepo, blizu im je more, Španija, planina i oni su tu ušuškani i čini mi se da ne putuju puno. Pitao sam ljude iz kluba da mi nađu privatnu profesorku i krenuo sam od početka da idem na kurs, slušao sam francuski svaki dan i imao sam motivaciju da se uklopim, pošto to mnogo znači kako bi se uklopio i kako bi me lepo prihvatili. Uspeo sam da naučim i svi su oduševljeni, jer misle da je nemoguće naučiti njihov jezik.
Kako je došlo do tvog odlaska u Po?
– Došlo je do kontakta preko čoveka koji mi je sada agent, a on radi na francuskom tržištu i rođen je tamo. Bili smo u kontaktu jedno vreme, on je imao ponudu za mene od strane jednog kluba iz treće lige, ali to meni nije bilo interesantno. Znao je da u Pou traže igrača na mojoj poziciji, stupio je u kontakt sa predsednikom, on je rekao da će pogledati moje snimke zajedno sa trenerom. Svideo sam se treneru, napravili smo video sastanak, svideo sam im se kako razmišljam i uspeli smo da nađemo zajednički jezik. Sve što su obećali su ispunili do najsitnijeg detalja i imali su razumevanja za mene dok mi je trajao period adaptacije. Za sve njih imam samo reči hvale. Detalj koji pokazuje o mom treneru kakav je čovek je taj da je dva dana posle moje povrede, kada je ona ustanovljena, došao kod mene da mi kaže kako je prezadovoljan, da imam još dve godine ugovora, da ne brinem ništa, da ću se vratiti i da će sledeća sezona biti još bolja. Taj mali gest mi je mnogo značio, gde vidiš da te cene i da ne treba da brineš za budućnost.
Voždovac te je lansirao i tu si izgradio svoje ime partijama koje si pružao.
– Ja sam Voždovcu mnogo zahvalan i dužan. Otišao sam tamo, iako sam imao 20 godina izašao sam već iz omladinske škole Partizana, kao dete, nisam bio još seniorski igrač. Tri prelepe godine sam proveo tamo, upoznao sam dosta dobrih ljudi i prijatelja, koji su mi pomogli da napredujem. Prve sezone nisam puno igrao, imali smo iskusnu ekipu sa ozbiljnim igračima, ali druge i treće sam igrao i dobio sam čast da budem kapiten ekipe. Oni rade po jasnom principu, dovode mlade i talentovane igrače, nema prevelikog pritiska, zdrava je sredina i mladi igrači mogu da razmišljaju samo o fudbalu i mogu samo da napreduju.
Kao što si rekao, nisi igrao prve sezone, pogotovo u početku. Jel si se zapitao u nekim trenucima da li je tvoja odluka bila ispravna što si došao u taj klub?
– Imao sam i te momente. Došao sam tu, nisam očekivao da ću odmah dobiti šansu, tako da prvu polusezonu nisam bio ni na klupi nijednom, dok u drugoj sam počeo malo da se namećem, ali nije to ništa bilo ozbiljno. Međutim, imao sam starije igrače u toj prvoj sezoni od kojih sam mnogo mogao da naučim. Pogotovo od Miloša Mihajlova koji je bio stalno tu za mene, uvek smo mogli da popričamo, radio je sa mnom i mnogo mi je značio u tom periodu da održim samopouzdanje i veru u sebe. Na pripremama za drugu sezonu je došao novi trener i došli su opet iskusniji igrači, gde me opet nisu videli u nekim ozbiljnijim planovima, ali se namestilo u prva dva, tri kola da dobijem šansu, iskoristio sam je i oni su tada stali za mene i posle je sve išlo kako treba.
Kako si proživeo poslednju sezonu i borbu za opstanak, kada ste čekali rezultat iz Subotice, koji je na kraju ispao pozitivan za vas?
– To su mi bili jedni od stresnijih momenata u životu. Tada sam imao povredu i nisam mogao da igram poslednjih četiri, pet kola. Cela ta situacija oko odlaska me je izjedala iznutra i još na sve to se dešavala ta borba za opstanak. Razmišljao sam posle, baš ne bih voleo da ispadnemo u sezoni gde sam bio kapiten i da ja posle toga odem kao slobodan igrač. Sećam se poslednje utakmice, gledali smo rezultate drugih utakmica i na kraju kada se u Subotici odlučivalo, pošto mi nismo uspeli da pobedimo, tih poslednjih pet, šest minuta su zaista bili traumatični.
Da li kod tebe postoji žal što si otišao kao slobodan igrač, pošto klub nije uspeo da naplati tvoje partije? Kada se to desi, nije redak slučaj da onda klub i igrač budu u lošim odnosima.
– Postoji. To je bila takva situacija. Ipak, mislim da smo posle svega ostali u dobrim odnosima zato što je situacija bila specifična. Ja sam dobijao ponude i klub isto, ali u nekim momentima nije odgovaralo meni, a u nekim klubu. Nismo ušli na vreme u pregovore oko novog ugovora, a u Srbiji sa 23 godine nisi više mlad igrač i mnogo je teško da odeš u inostranstvo, što sam osetio na svojoj koži. Kad si klinac misliš da ako igraš dobro, neko će te dovesti. Čak i kad sam bio slobodan igrač nije to išlo kao što sam zamišljao. Mislim da ću u nekoj budućnosti imati šansu da se odužim Voždovcu za sve što su učinili za mene.
Koja je razlika između Superlige i francuske druge lige?
– Drugačiji je stil igre. Mnogo su brzi i fizički spremni. Većina klubova i trenera zbog toga bazira igru da se igra direktno, da se igra u prostor, da se trči. Oni vole takav fudbal i mnogo se drugačije igra nego kod nas. U Srbiji čak ima više taktičkih detalja, zamisli trenera koje mogu da se sprovedu, dok se tamo igra čvrsto i jako. Fizički treba vremena da se navikneš na taj nivo i tempo igre. U njihovoj prvoj ligi se igra još brže, jače… Mesi koji je došao iz Barselone je rekao u jednom intervjuu da mu je trebalo vremena da se navikne na takav stil, dok je Poketino rekao da je francuska liga zahtevnija od Premijer lige u fizičkom smislu. To su neke stvari koje su meni falile u igri, a koje sam uspeo da nadogradim i koje ću tek još nadograditi, da bih mogao da igram u tom intenzitetu.
Koliko je bilo teško opstati celu omladinsku školu u Partizanu? Stvarno mnogo dece prolazi kroz nju i na svakom treningu je borba.
– Celo to iskustvo omladinskog fudbala tada kada ga prolaziš nisi svestan koliko je surovo i koliko će malo igrača odatle biti profesionalni igrači. Skoro sam našao jedan podatak koji me je zaprepastio. Video sam protokol utakmice kada sam igrao za reprezentaciju do 17 godina u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Od 18 igrača naših, samo nas četvorica, petorica igramo na profesionalnom nivou, njih četvorica se i dalje bore u nižim ligama i želim im da uspeju, dok čak deset igrača se ne bavi više profesionalno fudbalom. Svi u tim godinama mislimo da ćemo igrati u Realu ili Barseloni jer igramo za reprezentaciju, a u realnosti je baš teško probiti se. Mnogo je i težak prelazak iz omladinskog u seniorski fudbal. Treba mnogo rada i da se desi u pravom momentu da te nađe pravi trener. Kroz moju generaciju je prošlo više od 100 momaka, to su sve vrhunski momci, neki su sjajni fudbaleri, a nadam se da će se dosta njih izboriti na nekom višem nivou. Birmančević nam je perjanica generacije i svi se radujemo njegovim uspesima, a nadam se da ćemo se sresti u nekoj ligi petice.
Lucidni Birmančević sve oduševljava, a ti ga najduže od svih znaš.
– Od malih nogu je majstor fudbala. U jednom periodu se malo izgubio zato što je ostao fizički inferioran u odnosu na ostale, ali kada je sustigao fizički ostale vratio se na staro. Igrali smo i u Partizanu i u Teloptiku zajedno i stvarno je paklen igrač. Njemu je isto kao i meni trebalo da se pronađem i da u Čukaričkom dođe do tog nivoa, ali sada igra u kontinuitetu i mislim da može puno da uradi.
Stiče se utisak da ste jako sličan put prošli i u Partizanu i posle njega.
– Baš sličan put smo prošli. Prošli smo neke stvari u Partizanu zajedno, gde smo svako leto i zimu išli na pripreme i nadali se da ćemo dobiti veću šansu, ali smo na kraju obojica otišli i pronašli se u drugim klubovima.
Sa ove tačke gledišta, da li smatraš da su se možda ogrešili o tebe i Birmančevića?
– To je jako kompleksno. Ja sam uvek čekao svoju priliku. U jednoj sezoni je bila dupla kruna sa Markom Nikolićem i od početka sam znao da igra sa starijim igračima i da je bio ogroman pritisak, tako da tu ne može niko ništa da kaže. Možda je bilo u nekim drugim momentima mesta da mi dobijemo veću priliku i da nas istrpe, možda i mi nismo bili spremni, ali je na kraju ispalo dobro, a šta je moglo da bude nezahvalno je pričati, pogotovo u fudbalu.
Dušan Vlahović pravi čuda u Italiji. Trenirao si i igrao sa njim. Da li je i tada nagoveštavao sve ovo što sada radi?
– On je stvarno čudo. Imam njegov stari broj gde mi je upisan kao Ibrahimović Junior. Sa 15 godina u prvom timu Partizana je pravio razliku. Bio je monstrum. Niko nije mogao da veruje da je on u tim godinama bio toliko dobar. Pričao sam da ako on ne bude na nekom top nivou, neće niko. Uz sav talenat, ima nenormalnu glavu i nenormalan je radnik. Znam da on očekuje od sebe još više, nego drugi od njega i mislim da u budućnosti on može da uzme Zlatnu loptu, a znam da je to neki cilj koji on sebi postavlja.
Koliko ti je značio period u Teleoptiku i koliko to uopšte znači mladom fudbaleru kada krene redom od Srpske lige, da bi stigao do Superlige?
– Period u Teleoptiku mi je mnogo značio i izgradio me je. Bio sam dve i po godine tu. Godinu i po dana sam igrao Srpsku ligu Beograd i onda celu sezonu u Prvoj ligi Srbije. Mnogo je tvrd fudbal u drugoj ligi. Tereni su loši, “tuča”, nema puno fudbala. Za mlade igrače je to mnogo dobra stvar da osete. Sjajna je stvar kada sa 17, 18 godina možeš da igraš Superligu, ali nije mi ništa falilo što sam prošao sve stepenike polako. Mene su ti neki “neuspesi” sve više motivisali, da više radim, promenim ishranu i dođem do nivoa do kog sam mislio da mogu.
Imao si priliku da igraš i treniraš sa Sašom Ilićem. Kakav je on ostavio utisak na tebe?
– Bilo je mnogo iskusnih igrača, ali je Saša Ilić jedan od mojih omiljenih ljudi u fudbalu. Imao sam priliku da mi bude i trener u reprezentaciji. Ne mogu da opišem koliko ga cenim, koja je čast bila deliti svlačionicu sa njim i trenirati, igrati sa njim. To su neke predivne stvari koje sam proživeo. Nadao sam se da će moja prva sezona u Partizanu biti dok on još igra, nije se to desilo, ali on je neverovatan čovek i jedva čekam da vidim koji će mu biti sledeći korak u trenerskoj karijeri.
Crvena zvezda i Partizan imaju i imali su sjajne igrače na poziciji prednjeg veznog, kog ti moraš da čuvaš. Ko te je najviše namučio?
– U našoj ligi me je najviše oduševljavao Ben. Njega ne osećaš, a uvek je između linija, na lopti, donosi dobra i brza rešenja. Protiv njega mi je bilo najteže i on je ostavljao najjači utisak na mene.
Imao si priliku da zaigraš za seniorsku reprezentaciju, ali sastavljenu od igrača iz Superlige. To je i nagrada za partije koje si pružao u dresu Voždovca.
– Velika čast je to i bilo mi je zadovoljstvo, ali i dalje se nadam i cilj mi je da zaigram za seniorsku reprezentaciju. Ne želim ovo da računam da bih mogao da kažem igrao sam. Tu sam upoznao dosta momaka koje sam znao samo sa terena. Prošao sam sve mlađe kategorije u reprezentaciji, ali ovo je nešto skroz drugačije i zbog toga radimo i treniramo da bi jednog dana mogli da igramo za reprezentaciju. Moja generacija nikada nije napravila neki uspeh i to mi je najveći žal jer znam da to vreme i te stvari ne mogu da vratim. To su bila najlepša druženja i ostale su lepe uspomene.
Šta je dovelo do tih neuspeha?
– Mi smo imali toliko selektora i toliko promena. Nismo imali nijednog selektora duže od godinu dana, gde je mogao da se napravi neki kontinuitet i da se izvuče maksimum od igrača i da se napravi tim pre svega. Nažalost, to je tako bilo, nekad je bilo do nas, nekad do protivnika.
Kog trenera bi izdvojio u dosadašnjoj karijeri da ti je najviše pomogao?
– Ne bih mogao da izdvojim jednog. Od svakog sam ponešto naučio. Darko Tešović mi je bio trener kroz celu omladinsku školu. Bio nam je i trener, pedagog, vaspitao nas je. U prvom timu sam isto radio sa vrhunskim stručnjacima. Milan Ristić mi je bio u Teleoptiku trener. Radio sam i sa pokojnim Kosanovićem u reprezentaciji, gde je on ostavio na sve nas veliki utisak i zaista mislim da je on bio veliki deo svih Zvezdinih uspeha iza scene. Predobro je razumeo fudbal. Stvarno su mi svi značili.
Da se malo dotaknemo Milana Ristića. Radi se o talentovanom stručnjaku, a ti si imao priliku da radiš sa njim.
– Napravio je sjajan rezultat u Kini, pre toga i u Zemunu. Ima ozbiljan potencijal za sjajnu karijeru u Evropi. U Kini je već na ozbijnom putu da napravi ozbiljnu karijeru. On je čovek koji zna fudbal, zna fudbalere, zna kako da se postavi i zna kako napravi odnos sa igračima. Oni mu veruju, a tako je bilo i u Teleoptiku kada smo tamo bili.
U kojoj ligi bi voleo da igraš i za koju misliš da bi “legla” tvom načinu igre?
– Po mom stilu igre je Španija najadekvatnija po tom senzibilitetu i igri koju ja najviše volim, ali evo o Francuskoj nikada nisam previše razmišljao dok nisam otišao, ali pronašao sam se tamo i sada kada sam tu cilj koji bih sebi postavio je da dođem do njihove prve lige, pa onda da vidim kako i šta dalje.
Koji su tvoji ciljevi i ambicije u narednom periodu?
– Trenutno razmišljam o oporavku i cilj mi je da se vratim 100 odsto spreman. Verovatno će mi trebati malo vremena da se opustim i vratim, ali, nažalost, imam mnogo drugara koji su prošli kroz sličnu situaciju i stvarno nije floskula kada kažu da se igrači vrate jači, zato što zahteva neverovatno vreme i mnogo rada fizički na sebi kako bi se vratio, tako da očekujem da kada se vratim da će to sve biti u još boljem izdanju. Imam 24 godine, nisam više toliko mlad, prošao sam dosta u fudbalu i sa tim iskustvom je vreme da krenem još bolje, pogotovo u Francuskoj gde sam se adaptirao na sve.
Da li ostavljaš otvorena vrata za povratak u Partizan?
– Naravno. Proveo sam u klubu deset godina, odrastao sam u Partizanu. Nikada ne bih zatvarao vrata, Partizan je veliki klub. Sada trenutno kako razmišljam, voleo bih da ostanem u inostranstvu deset godina ako mogu, pošto mislim da su dosta ispred naše lige i našeg fudbala.
Šta treba kod nas da se promeni kako bi se makar malo približli inostranim ligama?
– Ne znam da li bi smanjenje lige dovelo, ali jedan od naših glavnih problema je infrastruktura. Prvo moramo da sredimo terene. Prolazio sam to u Superligi, na 70 odsto terena ne može da se igra. Dođe onda trener koji hoće da igra, pustiš mlade igrače, ali jednostavno ne možeš da igraš po zemlji. Svi klubovi moraju da imaju teren na kom može da se igra, pa tek onda treba da se rešavaju ostali problemi. U Francuskoj se fasciniram na svakom gostovanju njihovim terenima. Njima je normalno da je dobar teren.
Koje su tvoje procene za Svetsko prvenstvo u Kataru? Dokle misliš da bi naša reprezentacija mogla da dogura?
– Kao prosečni Srbin uvek sam ogromni optimista i ne mogu da dočekam Svetsko prvenstvo da ga gledam. Kada ga je Mitar dao Portugalu, mislim da su hteli da zovu policiju u kompleksu gde živim zato što sam vrištao od radosti. Mislim da možemo da napravimo ozbiljan uspeh. Imamo ekipu, imamo selektora koji je sve to složio kako treba.
Za kraj, da li možeš da izdvojiš najboljih 11 sa kojima si igrao, ali da se i ti nađeš u tom timu?
– Na golu bi bio Marko Ilić. U odbrani bi igrali Kofi, Miloš Mihajlov, Strahinja Pavlović i na levom beku Zlatan Šehović. Ja bih bio zadnji vezni, a dva centralna bi igrali Ivan Ilić i Veljko Birmančević. Na mestu prednjeg veznog bih stavio Luku Adžića, dok bi dvojica napadača bili Dejan Joveljić i Dušan Vlahović – zaključio je Nišić.
Piše: Luka Kalajdžić
Čovek koji je probudio uspavanog zmaja: “Neću da mučim Zvezdu i Partizan, već da ih pobeđujem!”
Komentari (0)