Svaki klub, a da nisu “večiti” rivali, ima svog istinskog heroja i igrača koji može da isporuči dvocifren broj golova u Superligi tokom sezone i tako pomogne svom timu da ispuni svoje ambicije koje su zacrtali na početku sezone.
U ekipi Mladosti iz Lučana je to Milan Bojović, koji je noćna mora za svakog protivničkog štopera kada se on nalazi preko puta njega, i neko, a to će vreme pokazati, o koga su se možda bivše i sadašnje uprave Partizana ogrešile.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
On je trenutno i vodeći strelac otkako postoji Superliga Srbije sa 88 postignutih golova, a ukoliko odluči da i sledeće sezone igra možemo očekivati da će prebaciti kotu od 100 pogodaka.
Bojović je u razgovoru za Objektiv.rs izneo svoje viđenje dosadašnjeg dela sezone, dočarao nam je kakav je talenat mladi Gordić, pričao nam je anegdote iz epizode u Kazahstanu, otkrio je za čime jedino žali u svojoj karijeri, kao i kakav odnos ima sa svojim prvim pratiocem u trci za najboljeg strelca u istoriji Superlige, Andrijom Kaluđerovićem.
– Kao što su svi mogli da vide, Napredak je postigao gol u 96. minutu i mi smo na kraju završili u plej-autu. Generalno je dobra atmosfera, imamo dobar raspored i nadam se da ćemo sve dobro završiti. Imamo ekipu koja je dobra i kvalitetna, ali eto desio se peh gde smo cele sezone jurili zaostatak i na kraju smo zamalo stigli do plej-ofa. Bilo bi dobro da smo otišli u plej-of, da smo prebrinuli sve brige i da smo mogli da uživamo u utakmicama, ali ovo sada donosi malo neizvesnosti, pa će biti zanimljivije.
Sve je u klubu šokirala povreda kolena, a gledajući rezultate može se reći da je bio vidljiv njegov izostanak.
– Gledajući rezulate, jeste. Šok je bio i za mene i za sve u klubu. Povreda kolena je bila toliko nezgodna da sam zamalo završio na operaciji. Dva i po meseca je trajao oporavak, tako da sam propustio 10 do 12 utakmica. Vratio sam se, nadam se da će me zdravlje služiti. Mislim da je ta povreda u potpunosti iza mene.
Koliko je bilo teško doći do brojke od 88 postignutih golova?
– Drugi ljudi mi pričaju “čoveče, dao si 88 golova”, ali ja još uvek idem utakmicu po utakmicu, gol po gol. Brojim ih jedan po jedan. Možda ću tek biti svestan kada završim karijeru. Trenutno se ne opterećujem time. Imponuje ta činjenica jer nisam u Srbiji igrao za klubove koji su bili ultra-ofanzivni, uglavnom su bili defanzivni, a uspevao sam da postižem dosta golova. Dosta je teže dati gol u Lučanima, nego u Zvezdi ili Partizanu.
Bojović je “Partizanovo dete”. Čekao je tokom karijere poziv da se vrati u Humsku, ali on nikada nije stigao na njegovu adresu.
– Prolazak Partizanove škole mi je dosta pomogao karijeri. U to vreme je to bila najbolja škola u Evropi uz Ajaksovu. Dosta sam naučio pod trenerom Zvonkom Popovićem. Posle odlaska, nikada nisam dobio poziv da se vratim. Bilo je nekih priča, ali nikada nisam zvanično dobio poziv. Ostaje žal, jer ceo život sam Partizanovac i volim Partizan kao oči u glavi. Zadovoljan sam celokupnom svojom karijerom, ali crno-beli su mi ostali neispunjena želja. Sa druge strane, drago mi je što sam u manjim klubovima pokazao svoj kvalitet, a ljudi iz bivših i sadašnjih uprava neka se zapitaju da li su možda trebali da me pozovu. Siguran sam da bih sada u ovim godinama dao u dresu Partizana 15 do 20 golova po sezoni, ali oni verovatno jure mlade igrače, što je i normalno.
Pitali smo ga i da li ga je Zvezda zvala i da li bi bilo šanse da obuče njen dres.
– Nisam imao poziv od Crvene zvezde. Nikada nisam sebe zamišljao u crveno-belom dresu, tako da je glupo pričati o tome da li bih ih odbio kada nisam ni dobio poziv.
Imao je kratku epizodu u Radničkom iz Niša, ali kako on kaže kockice se nisu poklopile i usledio je rastanak.
– Došao sam u klub pred evropsku utakmicu, bez odrađenih priprema, a očekivanja su bila velika. Međutim, nisu nam se poklopile kockice, nije se ni meni puno dopalo u Nišu i gledao sam kako da odem. Nekada vam neki klub ne legne.
Koji ti je najupečatljiviji momenat, fudbalski i nefudbalski, dok si boravio u Kazahstanu?
– Kazahstan je priča koju treba doživeti. Igra se jako tvrd i težak fudbal. Prvi utisak koji pamtim po dolasku tamo je moja prva odigrana utakmica na 58 stepeni i na veštačkoj travi. Bili su nehumani uslovi, utakmica je bila tri puta prekidana i na kraju je završena bez golova. Taj grad u kom sam igrao nalazi se usred pustinje, temperature idu do 60, 70 stepeni. Dobro sam živ ostao posle te utakmice.
Ne može da zaboravi deo svoje karijere koju je proveo u Grčkoj.
– Najlepši period inostrane karijere sam doživeo u Grčkoj, igrajući za Panetolikos i Larisu. U tom periodu sam želeo da ostatak karijere provedem u Grčkoj i želeo sam da ostanem da živim tamo. Zavoleo sam tu zemlju, naučio sam i njihov jezik i odgovara mi njihov mentalitet, koji je veoma sličan našem. Zbog finansijskih problema sam morao da odem i nastavim dalje. Sa obe ekipe sam ušao u viši rang i igrao sam njihovu Superligu.
Nismo mogli a da se ne dotaknemo mladog Gordića. Otkako se pojavio odmah su počela pisanja o interesovanju naših najvećih klubova.
– Ja koliko se bavim profesionalnim fudbalom, takvo čudo još nisam video. Radi se o ekstra talentu. Đorđe ima neverovatno fudbalsko znanje i inteligenciju. Lako se uklopio, a sa 16 godina je već dobijao povremenu ulogu i šansu da igra sa nama. Jako dobro sarađujemo, igra kao polušpic, pričamo ovako dosta i van terena, savetujem ga, a ono što je bitno to je da hoće i ima želju da napreduje.
– On gde god da ode će se uklopiti i nametnuće svoj fudbal koji igra. Mislim da za Zvezdu i Partizan nije rano, ali možda za inostranstvo jeste. U svakom slučaju, ko god ga bude uzeo napraviće sjajan potez.
Odlazak Kaluđerovića iz našeg fudbala je uporedio sa odlaskom Ronalda iz Španije.
– Kada je otišao bilo mi je žao, iskreno. Nekako je lepše kada je tu, pa se jurimo. Isto kao Mesi i Ronaldo u Španiji, nije to više bilo to kada je Portugalac otišao. Drago mi je što se vratio, dobar je napadač i motiviše me da dajem sve od sebe i dajem golove. Nadam se da će još dugo igrati, pa ćemo se terati.
Da li si se u nekom neformalnom razgovoru sa Kaluđerovićem dotakao kroz šalu vašeg “takmičenja”?
– Šalimo se često kada god se vidimo. On kaže da će igrati do 45. godine. Naše prijateljstvo nema sujete, igrali smo zajedno u kadetskoj reprezentaciji Srbije, bili smo cimeri i dobri smo drugari. To je sportsko rivalstvo i ne treba više od toga da bude.
Za kraj ove priče, otkrio nam je koliko još planira da igra.
– Fudbal planiram da igram još dugo. Napunio sam 35 godina, ali se osećam kao da imam 25. Željan sam fudbala i golova i igraću ga sigurno dok budem na nivou – zaključio je Bojović.
Piše: Luka Kalajdžić
Bojović vs. Kaluđerović: Veliki rivali, ali još bolji prijatelji – da li mogu do kote 100?
Komentari (0)