Nemačka predstava “Labudova jezera” trupe “Gauthier Dance” iz Štutgarta, izvedena je sinoć na velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum, kao pretposlednji komad u okviru selekcije 19. izdanja Beogradskog festivala igre.
Veoma sadržajan i neobičan spektakl sastavljen je iz četiri celine koje nose nazive – “Labudova pesma: Jezero”, “Labudov kolač”, “Bez naslova za 7 igrača” i “Šara Nur”.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Navedene fragmente potpisuju četiri veoma tražena koreografa Mari Šuinar, Mark Geke, Hofeš Šehter i Kajetano Soto, što su zapravo njihove svetske premijere na BFI.
Uspešni koreograf i umetnički direktor navedene kompanije “Gotje dens” – Erik Gotije, juče se predstavio u susretu sa medijima preko Zoom platforme onlajn, jer je njegova trupa sa njim i dalje bila u Nemačkoj, umesto da još prethodne večeri doputuju u Beograd.
Upravo to iskustvo je Gotje želeo da podeli sa publikom BFI, tako da je izašao na scenu nakon prvog fragmenta “Bez naslova za 7 igrača” španskog koreografa Kajetana Sota.
– Veoma sam ponosan na naše igrače, a otkriću vam zašto. Nećete verovati, ali mi smo sleteli na beogradski aerodrom pre samo tri sata. I odmah smo doleteli ovde i spremili se na brzinu da biste vi gledali ovu predstavu – objasnio je Gotje na čistom engleskom jeziku, i publika ga je nagradila ogromnim aplauzom.
Prvi komad “Bez naslova za 7 igrača” je bio dosta pravolinijski, slavio je igru kao pojam veštine, lepote pokreta tela i umetnosti, sa upravo toliko izvođača na sceni kako i naslov kaže.
Oni su u nekom vakumiranom nedefinisanom prostoru, lebde između sna i jave, svi u crnom, kao personifikacija crnih labudova, a igra im je izvedena skoro kao muzejska atrakcija.
Kajetano Soto je u višestrukoj ulozi – koreograf, kreator svetla, scenografije i kostima i ovde je prikazao trenutak transformacije čoveka u životinju, od žene do labudice, a neobične ideje i ekscentričan, nežan pogled na svet zaštitni su znak ovoig umetnika.
Drugi segment je navedeni komad “Labudova pesma: Jezero” Mari Šuinar, koju je Gotje opisao kao – “kanadska Pina Bauš”.
U tom delu su samo ženski igrači, ona je isključiva po tom pitanju, jer je privatno feministkinja, tako da je publika gledala devojke delimično u kostimima balerina tipične za “Labudovo jezero” Čajkovskog.
Za treći komad “Šara Nur” nemačkog koreografa Marka Gekea, karakteristična je muzika islandske muzičarke Bjork, njen prepoznatljiv vokal kao muzička podloga na nekoliko pesama.
Zajedno sa ansamblom muških igrača, odlučio je da istraži savremenost bajke “Labudovo jezero”, i tako se oslonio na starije mitove u kojima labud predstavlja muško biće. Na taj način, od šestoro igrača, dominiraju muškarci, četvorica naspram dve dame.
Poslednji, četvrti fragment spektakla “Labudovo jezero” bio je “Labudov kolač”, gde je na više umetničkih pozicija Hofeš Šehter: koreografija, scena, dizajn kostima i svetla.
Ovde se desio kompletan kontrast, ođednom iz tame i magle nailazi vesela grupa tinedžera i u svom modernom dobu i savremenim kostimima, igraju kroz prostore – zamišljene ulice, predele, prirodu, kao komuna, bliska zajednica koja se dopunjuje i pomaže.
Sve je svetlo, prijatno, razigrano, kao cirkus, karneval, jarkih boja i divne muzike, koja poziva na igru.
I sve tako do samog kraja, kada sasvim neočekivano, kao šok preokret, nastaje nagla tama, zastrašujući mrak, kada svi junaci padaju na pod, sede, i kao da su se pretvorili u neke zombije, ne miču se, ne dišu, samo ćute i vrebaju iz mraka, bez radosti, pesme, ničega. Samo tišina, mrkli mrak i onda jeziva muzika koja zaglušuje pozornicu.
Mračni tonovi su se tako najednom nadvili nad bajkom o “Labudovom jezeru”, koja se zasniva na pojmovima lepog, nevinog i čistog. Šehterova londonska trupa je dva puta gostovala na BFI (“Politička majka” i “Sunce”).
BONUS VIDEO:
Komentari (0)