Što se događa nakon smrti je pitanje je to staro koliko i čovečanstvo. Bezbroj je anegdota ili svedočanstava o “prelasku na drugu stranu” nakon smrti, a o njima su napisane i mnoge knjige, među najpoznatijima one Anite Murdžani i neurohirurga Ebena Aleksandera koji su iskusili kliničku smrt i vratili se u život. Možemo im verovati, ali ne i sa sigurnošću znatišta su tačno iskusili.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Iskustva na ivici smrti proučavali su mnogi, ali taj fenomen nikad nije bio naučno istražen. Psihijatar i naučnik dr. Brus Grejson rešio je da to promeni primenom naučnih metoda na proučavanje ove pojave, pa čak i po cenu ugrožavanja karijeru jer se, kako su rekle njegove kolege, “bavi vradžbinama”.
Ipak, ovaj ugledni naučnik, koji je bio šef odeljanja za psihijatriju u nekoliko univerzitetskih klinika u SAD-u, profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Mičigen i autor stotinu medicinskih članaka u uglednim stručnim časopisima, nije odustao od ove teme.
Njegov je stav bio da ne samo da se neopipljive, mistične i duhovne pojave mogu naučno istraživati, nego da naučnici kao pravi skeptici to moraju da čine. Njegov 45-godišnji naučni rad na ovu temu objedinjen je u knjizi “Nakon” (“After” na engleskom).
Njegov interes za ovu temu je nastao kada je kao mladi psihijatar doživeo neobično iskustvo. U bolnicu je tokom njegove smene primljena studentkinja koja se predozirala i bila je na rubu smrti. Njen hitni prijem u bolnicu prekinuo je njegovu večeru, koja je nepažnjom završila na njegovoj kravati.
Kako nije imao vremena da se presvuče dr. Grejson je sakrio mrlju mantilom. Nakon što je pregledao pacijentkinju, koja je bila u nesvesti od dolaska, u čekaonici je o okolnostima nesrećnog događaja razgovarao s njenom cimerkom.
Kada se devojka idućeg dana probudila, ne samo da je rekla da zna ko je on, nego i o čemu je razgovarao u udaljenoj sobi sa njenom prijateljicom, što se u toj sobi nalazi, pa čak i da je imao crvenu mrlju na kravati, iako ona nikome nije bila vidljiva.
Činilo se da se svijest ove djevojke na rubu smrti odvojila od tela i mogla je biti prisutna u udaljenoj prostoriji i opažati ono što joj je u uobičajenom stanju svesti nemoguće. Lekara je ovo iskustvo duboko uznemirilo, ali kao skeptični naučnik gurnuo ga je u podsvest, sve do slučaja sa idućim pacijentom mesecima kasnije, koji je opisivao susret sa pokojnim roditeljima nakon što je doživeo kliničku smrt.
Njegov interes je rastao za ovu temu i skupio je na hiljade svedočanstava ljudi koji su prijavili da su imali svesna iskustva, nakon što su srce i mozak prestali da im rade.
Mnogi lekari odbacuju ova iskustva proglašavajući ih halucinacijama koje nastaju kada mozak ostaje bez kiseonika i počinje da radi nepravilno jer se njegove normalne funkcije gase. Međutim, niko ni te tvrdnje nikada nije naučno dokazao.
Ipak, Grejson jeste dokazao suprotno. Pre svega, napravio je naučno utvrđeno skalu iskustava ovog tipa kojom je definisao koji fenomeni ulaze u ovu kategoriju. Tako naučnici širom sveta mogu biti sigurni da proučavaju isto iskustvo kada se njime bave. Svi fenomeni koje je zabeležio redom se javljaju kod većine onih koji su imali iskustvo tik do smrti.
Na primer, ljudi koji su doživeli ovo iskustvo ne doživljavaju ga kao san ili halucinaciju, nego su njihova iskustva izrazito jasna i stvarna. Njihovo razmišljanje se u trenutku umiranja ubrzava iako mozak prestaje da radi, a percepcija se širi i mogu sagledati dosta širu i detaljniju sliku nego u normalnom svesnom stanju. Napuštaju telo, ali to ne doživljavaju kao uznemirujuće iskustvo, već naprotiv, osećaju mir i olakšanje, a svoje telo sa udaljenosti neretko i ne prepoznaju.
Nadalje, pojam vremena se u ovom iskustvu drastično menja. Ili se jako usporava ili vreme prestaje da postoji. Često su deo njihovog iskustva drugi preminuli ljudi ili/i duhovna bića s kojima često komuniciraju neverbalno, tj. “energijom”. Dok se njihov mozak gasi, oni mogu da dubinski sagledaju svoj život, razumeju svoje greške, ali bez ikakve osude.
Naime, jedna od čestih manifestacija ovog iskustva je doživljaj bezuslovne ljubavi. Ispitanici u njegovim studijama ili su je doživeli kao polje u koje su uronjeni ili kao vlastiti doživljaj koji se preliva na sve aspekte njihovog života.
Um je nezavistan od mozga?
Dr Grejson svojim proučavanjem dovodi u pitanje opšteprihvaćenu tezu da je um rezultat rada mozga. Dosadašnji stav je da ako mozak ne radi, nema ni uma, pa ni svesti. Ipak, njegovi radovi govore suprotno, da deo nas postoji i nastavlja da postoji nezavisno od materijalnog tela.
Stoga je zaključio da um, u koji je smešteno naše poimanje o sebi, ne samo da nije proizvod rada mozga, nego da je mozak svojevrsni filtar koji omogućava da ukupnu stvarnost postojanja doživimo ograničeno, kako bismo mogli da se nosimo sa njom u fizičkom obliku.
Kada mozak prestane da radi, to ograničenje nestaje i našoj svijesti postaje dostupno sve ono što postoji u univerzumu, a nije ograničeno doživljavanjem fizičkih nadražaja. To, pak, ukazuje na duhovnu prirodu svemira u kojem je materijalni život samo mali, ograničeni deo iskustva.
Grajson je otkrio da je iskustvo na ivici smrti relativno često, doživljava ga do 20 posto ljudi koji su se približili smrti ili su doživeli kliničku smrt. Međutim, to je ujedno i normalno iskustvo, kako ističe, i nema veze sa mentalnim poremećajima.
Ljudima koji ga dožive treba pomoći da ga procesuiraju i prihvate jer može biti ogromna inspiracija u životu. Ne samo da im pomaže da se manje boje smrti, nego da se i manje boje života i njegovih izazova – jer znaju da nemaju šta da izgube.
Sa tim iskustvom uglavnom postaju bolji ljudi, jer “na drugoj strani”, u proširenoj percepciji stvarnosti, imaju priliku da vide kako njihovo ponašanje utiče na druge i kako je sveopšte ljudsko iskustvo povezano.
Ne manje važno, ovaj fenomen pomaže čak i onima koji ga nisu doživeli. Na primer oni koji su izgubili bližnje mogu naći utehu jer znaju da njihovi najmiliji nisu završili svoje postojanje nastupanjem smrti.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)