Era selektora Zorana Terzića u ženskoj odbojkaškoj reprezentaciji Srbije traje gotovo dve decenije uz uspehe kojima je svoje ime zlatnim slovima upisao u istoriju svetskog sporta. Čitaoci Objektiva imali su priliku u prvom delu razgovora da saznaju da li je on zapravo čarobnjak sa magičnim štapićem, o neverovatnoj atmosferi u Štark areni, ali i o najdražim trofejima.
U nastavku intervjua govorio je o smeni generacija, doživotnom ugovoru, odluci da prihvati ponudu Aleksandra Boričića i klupskim izazovima.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Pojedine reprezentativke, poput Milene Rašić, Stefane Veljković Lisinac i Jelene Blagojević, najavile su oproštaj od dresa sa državnim grbom?
– Uvek smo imali jednu do dve igračice koje su odlazile iz reprezentacije i tada smo već pripremali druge da uđu u celu priču i zamene ih. Nikada nije bilo drastične smene, iako sada postoji mogućnost da više odbojkašica napusti nacionalni tim. Realno je da se to dogodi, ali videćemo da li će kod njih biti želje da odigraju i Svetsko prvenstvo 2022. godine. Naravno, moramo i da razmišljamo da će biti neke nove ekipe. Treba je pripremiti i održati kontinuitet dobrih rezultata. Na kraju, ne zavisi sve samo od nas.
Posle završetka takmičenja, mlada Katarina Lazović, čije mišljenje dele i ostale igračice, prokomentarisala je da nema ništa protiv da celog života budete selektor?
– Hvala im za doživotnog selektora, mislio sam da me barem malo vole (a-ha-ha). To nije posao koji radite od sedam do tri, ili od osam do četiri, pa jedan dan vam se radi, drugi dan ne, a nekada možete i da presedite. Ovo je drugačije, ako nisi sto odsto u tome i nemaš veliku želju, glupo je da budeš tu i zauzimaš mesto drugom čoveku koji možda ima više motiva i želje. Takvo vreme se približava, videćemo da li će doći za mesec dana, godinu, dve, ili koliko već! Sasvim je normalno da neko drugi posle toliko godina dođe i donese novu energiju.
Davne 2002. godine, na nagovor tadašnjeg predsednika Saveza Aleksandra Boričića, pristali ste da privremeno preuzmete brigu o nacionalnom timu?
– Ne žalim zbog odluke posle toliko godina. Glupo bi bilo da pričam kako bi bilo bolje da sam ostao u muškoj odbojci. Želeo nisam, jesu me nagovorili, a da žalim, ne žalim. Ogroman deo života, praktično ceo moj rad svodi se na ženske ekipe i reprezentaciju i definitivno ne bih menjao ništa.
Nedavno je održana i premijera filma „Prvih 20 godina”, što je ujedno priča o vama i putu Srbije do svetskog vrha?
– Nije mi bilo preterano interesantno da se snima film o meni. Velika je to priča i bilo bi baš bez veze da se sve stavi u perspektivu samo jedne osobe. Međutim, bio sam prijatno iznenađen kada sam pogledao film. Na osnovu naslova može se zaključiti da se radi o meni, ali posvećen je period od 20 godina reprezentacije, odnosno kako smo se razvili od ekipe koja je na marginama sporta do titule svetskog prvaka. Film je zaista ispao lep i svideo mi se.
Od 2018. godine radite kao trener Fenerbahčea?
– Već za nekoliko dana idem u Istanbul, pošto su krenuli treninzi i pripreme. Ukrug, kao i svake godine, nema odmora u odbojci. Tako je poslednjih dvadesetak godina, otprilike 360 dana imam obaveze. Jeste malo teže, ume i da dosadi, pogotovu igračicama. Ipak, držim se, a videćemo dokle.
Očekivanja u elitnom rangu Turske uvek su velika?
– Fenerbahče kao sportsko društvo ima najviše ambicije. Problem je što u Turskoj imamo dva kluba i giganta, Ezačibaši i Vakifbank. Treba ih pobediti da bi se bilo šta osvojilo. Ne da nije lako, nego izgleda kao nemoguća misija – zaključio je Terzić, kome smo uspeli da izmamimo osmeh na kraju razgovora, kada smo mu poručili da bismo želeli da ostane selektor makar još dve decenije.
– Da, da, baš ti hvala.
Ovaj intervju, ali i još mnogo interesantnih tema, možete da pročitate i u štampanom izdanju Objektiva.
Piše: Uroš Selenić
Bonus video:
Komentari (0)