Dragan Vasić (40) iz Istočnog Sarajeva je kao jedanaestogodišnjak jedini preživeo napad muslimansko-hrvatskih snaga tzv. Armije RBIH i HOS dok je bežao sa grupom meštana sela Ledići po obroncima planine Treskavice kod Sarajeva. Iako je prošlo punih dvadeset devet godina od stravičnog događaja, od kojeg mu se i dan-danas ledi krv u žilama, Dragan se suznih očiju priseća stradanja svojih bližnjih 1992. godine, kako je već pisao Objektiv.rs.
PADALI KAO POKOŠENI
Prema rečima našeg sagovornika koji je, dok smo razgovarali, gledao u jednu tačku, trudeći se da se seti svake putanje kojom su svi zajedno jurili ne bi li pobegli od naoružanih vojnika, kada ih je bošnjačka vojska otkrila, svi su podigli ruke i rekli da se predaju.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Pošto smo trčali glavom bez obzira i ostavljali za sobom stvari koje smo poneli, iz grupe se nekako izgubilo nekoliko žena. Vojnici su primetili da fale, pa su nam naredili da ih tražimo. Video sam da nas svi poznaju, za mene su se raspitivali čiji sam, siguran sam da su poznavali mog oca. Pošto su mi ubili ujake jer su ih molili da nas ne diraju, začuo se pucanj iz daljine. Žene koje su nedostajale u našoj grupi upucale su jednog vojnika lovačkom puškom koju su imale kod sebe. Tada su se vojnici još više razljutili, stiglo ih je još oko dvadeset-trideset, i onako začuđeno su pitali svoje drugove zašto čekaju, zašto nas ne ubijaju. Nikada to ne mogu zaboraviti – priznaje Dragan.
IMAO SAM SREĆE ŠTO NIJE IMAO KO DA ME ZAGRLI
Zajedno sa rođakama i njihovom decom, Dragan je bio oko dvadeset metara udaljen od ujaka koji su bespomoćno ležali na zemlji, daveći se u sopstvenoj krvi.
– Pucnji su odzvanjali, padale su žrtve jedna za drugom. Majke su prigrlile svoju decu, ja sam bio bez svog bližnjeg, ostao sam na strani odmaknut i u neverici, plačući, posmatrao šta se dešava. Metak me je pogodio, pao sam na zemlju i pravio sam se mrtav. Sreća moja što nije imao ko da me prigrli jer su bezdušno pucali po majkama i deci koja su bila u zagrljaju. Ispraznili su cele rafale na njih. Mislio sam da puške nikada neće stati. Pošto su sve pobili, pokupili su se i otišli – priseća se Vasić.
– Odlazi vojska i ostaju dvojica. Jedan od njih kaže: „Greh je što smo pobili ovu nejač.” U tom momentu, prolazi mi kroz glavu da se neću sam izvući na planini jer sam već dosta iskrvario, pa smognem snage i tiho, kroz suze kažem: „Čiko, ja sam još živ.” Drugi vojnik je odmah dobacio ovom da me ubije. Ali ovaj je rekao: „Ne! Dete nije ništa krivo.”
DŽELAT I SPASILAC
Taj vojnik je pridigao Dragana, podvio mu potkošulju na ranu, pa ga nosio na rukama koliko je mogao.
– Malo sam i sam hodao, sve dok nismo stigli do barake. Tu su me previli, dali mi da jedem i prenoćio sam, a već sutradan sam poslat u ratnu bolnicu na Igmanu, gde sam upoznao čoveka, doktora, mog spasitelja Mustafu Pintola. On mi je spasao život, pošto me je sklonio kod svojih roditelja u selo Lukavac, jer se pročulo da sam jedini svedok neviđenog masakra nad Srbima i da treba da me pošalju u logor u Konjic. Od Mustafinih roditelja dobio sam toliku ljubav i pažnju da još uvek nisam svestan da postoje takvi ljudi. Oni su, pre svega, vernici. Dok sam se skrivao kod njih, jednog dana sam hteo da idem sa komšijinim sinom da vidimo gde je pala granata. U tom momentu je Mustafin otac povikao: „Gde ćeš, Dragane? Šta da ti se nešto desi, kako bih izašao Mustafi na oči. Brzo se vraćaj kući.” Plakao je kao malo dete. Oni su posebni ljudi, verujte – ističe Dragan.
KONAČNO SA RODITELJIMA
Kada je došlo vreme za razmenu ratnih zarobljenika, doktor Mustafa nije tražio nikoga u zamenu za Dragana. Govorio je „To je dete, nije vojnik. Neka ide kod svojih roditelja.”
– Međutim, njihov komandant je izdao naredbu da nijedan muškarac od sedam do 77 godina ne može biti razmenjen, pa sam vraćen sa mesta razmene. Moji su pali u nesvest, zalivali su ih vodom. Ionako se nismo videli šest meseci, nisu znali ništa o meni. Tek dva meseca od napada, čuli su da sam bolestan, pa da sam ranjen. Kada sam čuo majku posle toliko meseci, suze su lile kao kiša. Niko u tom trenutku nije mogao da me spreči da odem kod nje… Srećom, posle sedam dana, razmena zarobljenika je bila dogovorena i onda sam predat svojim roditeljima – kaže Dragan, pokazujući osmeh prvi put od početka razgovora. Draganu je trebalo dosta vremena da „zaleči rane” i zaboravi puške, krv i leševe koji mu se i danas, s vremena na vreme, motaju po glavi.
SNIMA SE FILM O MASAKRU
– Teško je zaboraviti. Nije lako. Nekako mi se činilo da ću lakše zaboraviti kroz igru sa drugarima, pa školovanje, fakultet. Međutim, kako sam stariji, sve više i više razmišljam o tome. Želeo sam da čitava ova priča bude sačuvana onako kako zaista i jeste, zato je Radio-televizija Republike Srpske početkom godine počela snimanje dokumentarnog filma o stradanju Srba u selu Ledići, na obroncima Treskavice kod Sarajeva. A, njegova svetost vladika Grigorije je pre nekoliko godina napisao knjigu „Preko praga”, koju je posvetio ovom stravičnom događaju – priča Vasić, priznajući da će se možda, u nekom trenutku, odlučiti da sam napiše knjigu o svemu što je doživeo u junu 1992. godine.
Piše: SANJA RADOVANOVIĆ
BONUS VIDEO:
OVU I OSTALE AKTUELNE TEME MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 13. JUL
Komentari (0)