Stole Grujičić je otac dečaka, Vuka, koji je rođen pre sedam godina sa 470 grama. Lekari nisu verovali da će preživeti, ali tata Stole i mama Milica jesu. Želja za životom je pobedila. Vuk hrabro korača i napreduje, ali na tom putu “obična kijavica” ili “prehlada” za Vuka može biti kobna. Zato je Vukov tata Stole, na svom twitter nalogu zamolio za malo više razumevanja i uputio dirljiv apel kako bi ljudi postali svesni da ono što je za nekog normalno Vuku znači 20 dana bolnice i teških dana za porodicu. Pročitajte postove Vukovog tate Stoleta.
Zbog Vukove BPD dijagnoze, nerazvijenih pluca, svaka respiratorna infekcija koju ljudi obicno preleze na nogama nas vodi u bolnicu. To znaci i po 20 puta razanje vene prokletom braunilom jer one stalno pucaju em sto su lose em od nenormalno velikih doza lekova.
⬇️— Vukov ponosni tata (@100leBgd) February 28, 2020
“Ne postoji mesto – šake, ruke, stopala, noge, glava – gde nije uboden i gde nije ožiljak od braunile. Srce mi se stegne kad ga bodu tražeci venu. Izvinjavaju se, dok on tužno gleda u mene bez ijedne suze meni se duša raspada. Toliko puta uboden da to postaje sastavni deo njegovog života. Obično ga tata drži za ruku, dok nas mama ispred čeka da što pre izađemo i poljubi nas jer smo mi njeni heroji”.
“Mama i tata se onda sele u bolnicu, pošto neko celu noć treba dežurati pored kreveta, meriti temperaturu na svaki tren, jer je kod nas sve komplikovano. Zbog epilepsije, zbog spravice koja je ugrađena u mozak kako bi likvor cevčicom sprovodila u bešiku, zbog posebne ishrane i teških alergija, zbog toga što neke stvari ne razume: tu su onda mama i tata…”
“Zbog svega toga i munjevitih promena, često i po par puta dnevno idemo na rendgen pluća. Slika se sa mamom ili tatom u zavisnosti ko je trenutno tu, jer neko mora da ga pridržava. Zlokobni rengen i radijacija… Trudnoća?! Planirate drugo dete?! I tako nedeljama”.
“Ne pitamo se možemo li, jer znamo da moramo. Padaju glave od umora i pored bezbroj popijenih kafa. Koliko sam samo puta sišao do kola, skinuo kaznu za parking i prespavao u njima, a da žena to ne zna. Što od umora, što zbog želje da budem blizu, a i kako spavati u praznoj kući!”
“Obaveze, problemi, život koji ne želi da sačeka, melje te sa neke druge strane kao da pokušava da dokrajči i ono malo snage što ostaje. Ali ok, idemo dalje, nova smena i saznanje da će brzo kući, brzo puni sve prazne baterije.”
“I tako posle 2-3 nedelje se vratimo kući pitajući se: kako objasniti ljudima da je za nas jedna obična mala prehlada mnogo ozbiljna stvar? Da li imamo pravo da se ljutimo na nekog ko je, eto, došao, ali nije strašno, jer samo malo kašlje, kija ili ga nešto lomi, ali je ok?”
“Da li ste ikada razmišljali da ovako možete uticati na nečiji život, kada odlučite da ne preležite, već bolesni odete na posao, po dete u školu, u prodavnicu, ili goste?”
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Komentari (0)