Prava moć sporta leži u tome što ga prati skoro čitava planeta!
I kada se sportska srca ujedine može se učiniti nemoguće!
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Uz prave, hrabre i humane ljude koji će na pravi način pronaći put ka rešenju problema. Jedan od tih ljudi je i Jovan Simić. Čovek koji je svojim humanitarnim akcijama uspeo da pronađe pravu vrednost sporta i pomogne velikom broju ljudi. A sve je počelo sasvim slučajno…
– Sedeo sam za kompjuterom, vrteo Fejsbuk besciljno i naleteo sam na sliku te devojčice. Privuklo mi je pažnju što je ona slikana u dvorištu moje osnovne škole. Pokrenulo me je to što sam video da je to naše dete, do tada sam se uključivao kroz neke sitne donacije i sms poruke, mada 2014. nije bilo toliko akcija kao sada. Osetio sam potrebu da zbog male Nađe napravim nešto, a imao sam samo svoje dresove koje sam skupljao godinama. Rešio sam da ih prodam, ali da napravim neku akciju na lokalu, da pokrenem ljude, da se kroz druženje skupi novac i da se pruže podrška tom detetu i porodici. Bio sam u osnovnoj školi, direktor mi je dao salu da napravimo to i tako je sve krenulo. Ja sam bio iz tog sveta medija, pohađao sam škole novinarstva i volontirao u redakcijama, znao sam kako treba sastaviti saopštenje i predstavio ga medijima zbog kojih je ta priča postala velika. Tada je sve krenulo, a preko noći se pretvorilo od lokalne akcije do nečeg u šta se uključila cela Srbija. Ljudi su slali dresove, pokazala se prava moć medija kako mogu da jednu bitnu informaciju da stave u fokus i na taj način pomognu – počeo je priču Jovan, a zatim je u dahu otkrio koje su se to poznate osobe uključile:
View this post on Instagram
– Drugari iz kraja su mi pomagali, a gazda restorana u kom sam tada radio je bio dobar sa ženom Nikole Drinčića pa je Drina, koji je tad bio u Partizanu, poslao prvi dres! Nikola Grubješić je bio u Švedskoj i nekako smo i do njega došli. Uz moju kolekciju to su bila prva dva dresa koji su meni bili „vau“! Posle izlaska u medije krenuli su redom da se priključuju Ivica Kralj, Raduljica, Dušan Kecman… Ne znam ko sve nije… Što je jako bitno ljudi su krenuli da se priključuju, „obični ljudi“ koji su krenuli da šalju svoje dresove iz kolekcije. E tu je stvar postala ozbiljna! Jedan čovek iz Užica, prijatelj Radomira Antića, dao je dres Milinka Pantića iz Atletiko Madrida sa potpisima svih fudbalera iz sezone kad su uzeli duplu krunu, stigao je dres Ramba Petkovića iz Venecije… Ma znaš koji su to dresovi bili, to je neverovatno! Dresovi Darka Kovačevića i Ivice Kralja iz reprezentacije Jugoslavije sa Svetskog prvenstva 1998. godine. Bilo je na kraju preko 200 dresova koji su se na kraju prodali u Beogradu i u Novom Sadu, ta cela priča je postala velika!
Misija je uspela i Nađa je sada zdrava devojčica!
– Ja sam postao prijatelj sa Nađom, njenim roditeljima i celom tom porodicom, oni i dalje ističu koliko je njima bilo teško, ali kako su pozitivno prošli kroz tu situaciju baš zbog te energije i podrške ljudi koji su želeli da pomognu i zbog te priče sa dresovima koja je bila baš toliko čista, sportska i normalna. To im je mnogo pomoglo i to je dobar pokazatelj da kad se udruže ljudi bez ikakvih zadnjih namera i skrivenih motiva, sve se završi kako treba. Nađa je danas dete koje je zdravo, druga godina je srednje i bavi se svim problemima kojima i treba da se bavi dete u njenim godinama. Simpatijama, časovima, školom, društvom… Hvala bogu život im se vratio u normalu!
View this post on Instagram
Nažalost, nema svaka priča srećan kraj…
– Skoro sam video da je preminulo dete kom smo pomagali, Petra Vještica. To… Kad vidim takve vesti… Bilo je tih slučajeva da se novac sakupi, ali ta terapija ne da željene rezultate… Ne mogu da nađem reči, to je za mene velika bol, ne može da se zamisli kako je tim roditeljima… Ne postoje reči kojima možeš da opišeš kako se osećaš u tom momentu. Nema ništa u tebi, prazan si… Ali hvala bogu ima više slučajeva da se sve završi dobro! Većinu dece kojima sam pomogao nisam lično upoznao, ni decu ni roditelje, jer je kontakt išao preko telefona i društvenih mreža. Oni se bave decom, a ja se bavim time kako da im pomognem. Pomogli smo deci, bolnici u Nišu gde je donirano preko 140 hiljada evra, pravljeni su sportski bazari, humanitarne utakmice, penal za život, jedan na jedan za život. Pomogli smo i školi Radivoj Popović u Zemunu koju pohađaju deca koja imaju smetnje u razvoju, tu smo skupili preko 100 hiljada evra i škola je renovirala kuhinju i sobe, kupila kombi za prevoz dece. Ja nekad i zaboravim koje su to sve akcije bile, ali kad sedim i pričam sa ljudima setim se. Kada se desi nešto tako kao sa malom Petrom, to me, pa mala je reč rastuži…To je mnogo dublja bol, baci te u neki ponor posle kog je teško naći snage pomoći ljudima ponovo, da se ne desi opet. Psihički i fizički je teško, ali kad vidiš koliko roditeljima znači ta podrška i pomoć da deca odu na lečenje to daje motiv i snagu.
Jovan je znao da spoji lepo i korisno, pa je tako uspeo da organizuje humanitarnu utakmicu “Asovi za decu” u kojoj je okupio veoma zvučna imena, a sam ističe da taj meč nikad neće zaboraviti.
– To je dečiji san. Sve moje ideje koje sam nosio u sebi toliko vremena uspele su da se ostvare. Utakmica je bio grandiozan događaj, najveći humanitarni meč na ovim prostorima. Kada sam krenuo u organizaciju meča, zvao neke ljude iz institucija i sveta sporta, svi su mi rekli da je nemoguće napraviti utakmicu. Da su mnogi pokušavali, da fudbaleri jednostavno ne mogu da nađu vremena, neće da se odazovu… Ja sam preko nekih početnih kontakata koje sam imao zvao prvo Kralja, pa Krstajića i oni kada su videli da je ta priča iskrena i pozitivna javili su se i Bora Milutinović, Peđa Mijatović, Radomir Antić, Kežman, Žigić… Došli su sa svih strana sveta, Bora je došao iz Katara, Radomir i Mijatović iz Španije, Deki je privatnim čarterom došao iz Italije… Bili su tu i Đorđe Pantić, Danko Lazović, Boško Janković, Andrija Delibašić, Dunđerski… Idoli cele naše jedne generacije su bili taj dan na jednom mestu. Preko milion ljudi je bilo uz taj prenos uživo, preko 120 hiljada dinara se skupilo putem sms poruka za gradnju bolnice u Nišu za lečenje dece od raka. Postoji još puno planova, skoro sam se čuo i sa Veljkom Paunovićem, imamo velike planove, samo da prođe ovo sa koronavirusom jer smanjuje manevar i teško je okupiti ljude. Sve moje akcije uključivale su druženje i okupljanje ljudi tako da se nadam da će se sve brzo vratiti u normalu.
View this post on Instagram
Pored humanitarnih akcija Jovan je sa svojim prijateljima pokrenuo fudbalski klub Miljakovac, a evo kako je ta priča počela i kako će se nastaviti!
– Ideja je krenula još pre par godina, ali ja nisam imao mehanizam da sve to ostvarim. Kad sam napustio Voždovac i otišao na selo na dva dana da odmorim mozak palo mi je na pamet da je pravi trenutak da ova priča krene. Pustio sam post na društvene mreže, krenuli su da se javljaju ljudi i organizovali smo prvi humanitarni trening gde je mogao da trenira ko god je želeo ako donira određenu kotizaciju u humanitarne svrhe. Stručni štab fudbalskog kluba Voždovac, na čelu sa trenerom Jovanom Damnjanovićem došao je na trening. Tu su bili svi, šef, analitičar, pomoćnici, pa su momci iz kraja stekli dojam kako je to kad si profesionalac i kad sa tobom radi ceo stručni štab od šest, sedam ljudi. Krenulo je tako, nastavilo se humanitarnim mečevima, ali pošto nema publike igramo mi, a mi i doniramo neki iznos u humanitarne svrhe jer je to trenutno jedini način. Bilo je akcija sa prodajom naših stvari, sa prodajom trofeja za najboljeg igrača… Želimo da vratimo sport i fudbal pravim vrednostima iz kojih je on ponikao i da ga koristimo za normalne stvari.
View this post on Instagram
Po osnivanju evropske Superlige, koja se raspala brže nego što je osnovana, Miljakovac je bio pokretač ideje o Beton Superligi.
– U kontaktu sam u klubovima iz okruženja koji su isto u nižim ligama pa smo došli na ideju jer je ta evropska Superliga za nas pomerena s mozgom i ruši neki poredak u fudbalu koji je formiran decenijama i funkcioniše sasvim dobro. To nije klasično takmičenje, nego je ideja Beton Superlige da se okupe klubovi koji isto razmišljaju kao i mi, vraćaju fudbal ljudima, da se družimo, da smo stalno u kontaktu, da razmenjujemo ideje oko marketinga, organizacije, svega što može da pomogne u funkcionisanju kluba. Kada prođe sve ovo sa koronom da možemo da se posećujemo i da se organizuju humanitarne akcije i da se pomogne ljudima u zajednici zemlje u kojima se ti klubovi nalaze. Za sad su tu klubovi iz Bosne, Poljske, Makedonije, javio se i engleski Junajted of Mančester, klubovi iz Španije se javljaju, to je priča koju ćemo pokušati da održimo i svrha svega je da promovišemo pravi fudbal i pravu priču.
Miljakovac je organizovao humanitarnu uskršnju i prvomajsku utakmicu u kojoj je skupljeno 66 hiljada dinara za Anđelu Mirilov, koja ima Daunov sindrom.
View this post on Instagram
Na meču smo mogli videti i bivše fudbalere Slavka Matića i Milanka Raškovića, a prvotimci “radničke klase” igrali su protiv svojih navijača koji su uz donaciju mogli da se nađu u istoj ekipi sa Matićem i Raškovićem.
U nedelju 9. maja na terenima FK Novi Beograd, a u organizaciji domaćina, Miljakovca i OFK Lug 2020 odigraće se humanitarni trijagonal između pomenutih timova. Sva prikupljena sredstva usmeriće se za lečenje Mateje Mišića koji se od rodjenja bori sa cerebralnom paralizom i kojem su sredstva neophodna za rehabilitaciju! Prva utakmica će početi u 16 časova, svaki meč će trajati po 60 minuta, a svaki igrač doniraće kotizaciju za igranje ovog humanitarnog spektakla! Malom Mateji možete pomoći i SMS porukama tako što ćete poslati 27 na broj 3030.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Ovu i mnoge druge zanimljive teme možete pronaći u štampanom izdanju Objektiva za petak 7. maj.
Bravo Radnička klaso! Na humanitarnoj utakmici između FK Miljakovac i navijača sakupljeno je 66.000 dinara koji će biti donirani porodici Anđele Mirilov koja ima Daunov sindrom i za koju je danas Radnička klasa igrala srcem! ?
Bravo za sve!!! ??? #fkmkc pic.twitter.com/kDjCM4SSF5
— FK Miljakovac (@fkmiljakovac) May 1, 2021
Piše: ŽARKO SOKIĆ
Komentari (0)