Završena je još jedna crveno-bela godina.
I to poprilično uspešno, ako se uzme u obzir da tako nije izgledalo krajem leta.
Vladan Milojević je ostavio ekipu u ruke početniku Dejanu Stankoviću, što nije naišlo na potpuno odobravanje navijača i javnosti. Na stranu svi igrački kvaliteti i iskustvo stečeno tokom karijere, trenerski posao je ipak nešto drugo. Njegov entuzijazam i momački adrenalin po dolasku na Marakanu je bio toliko upečatljiv, da niko dugo pre njega nije bio tako ushićen i pun elana po imenovanju za trenera.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ipak, titulu je skoro imao u džepu, pošto mu je prethodnik obezbedio 11 bodova prednosti i ekipu od dvadeset i kusur igrača spremnih da se “pobiju” za mesto u timu.
Letošnja pojačanja poput Kanjasa, Garsije i La Pare, su vrlo brzo postala prošlost, a novu šansu za fudbalski život dobio je Mirko Ivanić, dečko koji je muku mučio u prethodnom periodu, kako sa formom, tako i sa psihom. Uz to, pridodati su Veljko Nikolić i Željko Gavrić, golobrade uzdanice od kojih se mnogo očekuje.
Stanković je nakon priprema na Kipru i u Turskoj složio tim po svojoj meri i na premijeri protiv Čukaričkog upisao svoj trenerski debi, ali i prvi trijumf. U nastavku sezone je igra Zvezde dobijala obrise italijanskog Kalča, a Stanković je iz meča u meč rastao kao trener.
Korona je na dva meseca prekinula prvenstvo, a u međuvremenu je Deki sklapao kockice i brusio formu igračima za nastavak šampionata.
Pobeda protiv Rada na Banjici, izdigla je Mirka Ivanića u prvi plan, koji je nakon te večeri postao ovaj Ivanić, kakvog ga danas gledamo. Ipak, da sve ne bude idealno pobrinuo se Partizan koji je u polufinalu Kupa Srbije, očitao fudbalsku lekciju Večitom rivalu i pobedom se plasirao u finale najmasovnijeg takmičenja.
Zvezda je prvi put od odlaska Milojevića zapala u krizu, iako je titula bila obezbeđena. Tim lošim nedeljama kumovao je i poraz od TSC-a, kao i priča da se Pavkov sukobio sa “misterom” u svlačionici, što se nekoliko dana pomalo “amaterski” demantovalo.
Bilo kako bilo, trzavice su sastavni deo svake ekipe i nakon odmora naredni cilj je bio Evropa. Nadali su se svi Ligi šampiona po treći put zaredom, međutim, to se nije dogodilo, ali ne brzajmo.
Prelazni rok je bio vrlo živ na Marakani. Vratili su se Kanga i Katai kao dva kapitalna pojačanja, došao je i dugo najavljivani Spiridonović, kao i “mačka u džaku” Falćineli na preporuku kuma Mihajlovića, pridodat je i omladinac Eraković. a iz Beograda su otišli Jovančić, Garsija, Babić, Meleg, a nešto kasnije Vulić i Jovičić.
Zanimljivo, uslov Kange po dolasku je bio da opet obuče broj “8”, ali je već bio kod Ivanića. Ipak, mirni “lala” je prepustio “osmicu” Gaboncu, i tako po nekim “verovanjima” skinuo sa sebe tu kletvu koja ga je pratila od dolaska u Zvezdu.
Delovalo je da Zvezda ponovo ima respektabilan sastav i da će plasman u Ligu šampiona opet biti realan. Nakon nejake Evrope, i mučenja u Tirani, žreb je dodelio Omoniju. Čudna ekipa, ali ne toliko da napravi problem Zvezdi. Ili ipak ne?
Pomračenje se dogodilo te vrele srede u Nikoziji. Omonija je nakon penala izborila plej-of za Ligu šampiona, a izbezumljeni navijači su osuli drvlje i kamenje po svojim ljubimcima, Falćineliju pogotovo. Poljuljao se ponovo brod Dejana Stankovića, nikome više nije bilo do šale, Liga Evrope je bila imperativ svih imperativa.
Ararat je bio protivnik i to opet u gostima, ali zbog rata koji je nekoliko dana pre tog gostovanja zahvatio područje Jermenije, odluka UEFE bila je da se taj meč odigrao nigde drugde, do u Nikoziji – prokletoj.
Ipak, prebrodila je Zvezda i taj Ararat, doduše uz malo mučenja, ali je cilj bio ispunjen. Žreb nije mogao da bude bolji za srpskog šampiona: Gent, Hofenhajm i Liberec.
Ipak, niko posle katastrofe u Nikoziji nije mogao da sa sigurnošću izusti da je proleće nadomak ruke. Opreznost je bila iznad svakog nivoa.
U prvenstvu su se nizale pobede sa ubedljivom razlikom, Ivanić je plesao, Katai je igrao kao u prvom mandatu, a Falćineli je mic po mic postajao prava udarna igla ovog tima.
Na red je došao Hofenhajm u gostima i prvi poraz. Zvezda je propustila svoje šanse, međutim, iako desetkovana, ekipa Hofenhajma je slavila sa 2:0 i upisala tri boda. Zatim je usledio derbi i novo mučenje. Mladi Eraković je bačen u vatru, ali već na startu meča je napravio kardinalnu grešku, što je Partizan iskoristio i preko Stevanovića poveo sa 1:0.
Pokušavala je Zvezda da se vrati u susret, ali bezuspešno, sve dok Jojić nije napravio jedanaesterac, koji Katai rutinski realizuje i donosi bod svom timu.
Liberec je na Marakanu došao po iznenađenje, međutim, vratio se sa pet komada u mreži. Blistala je Zvezda na tom meču. Od Kataija, Falćinelija, Ivanića i Bena, pa sve do oživelog Gajića. Sve im je išlo od noge i mnogima je taj meč bio prekretnica evropske odiseje.
Gent je oba puta savladan, prvo u Beogradu, zatim i u Belgiji uz sjajan gol mladog Petrovića. Proleće je bilo obezbeđeno, a mečevi sa Hofenhajmom i Liberecom završeni su 0:0.
Zvezda je na drugoj poziciji dočekala žreb, koji je bio pomalo simboličan i ponovo joj dodelio Milan, sa kojim crveno-beli imaju dugu istoriju.
Vratimo se na Dejana Stankovića koji je nakon godinu dana u Zvezdi pokupio sve najbolje od svojih učitelja i sproveo sve svoje ideje u praksu i napravio odličan rezultat u svojoj početničkoj sezoni. Nemanja Milunović i Milan Gajić su ponovo na vrhuncu forme, posebno prvopomenuti koji je izabran za najboljeg štopera Lige Evrope iako je pre samo nekoliko meseci bio na izlaznim vratima. Gelor Kanga i dalje ima svoje bubice, koje će ga najverovatnije koštati brzog odlaska sa Marakane, nakon sukoba sa Stankovićem u Češkoj.
Bilo kako bilo, ova najčudnija godina je za Zvezdu bila ista takva. Smenjivale su se struje u klubu kao godišnja doba, ali utisak je da više od ovoga niko nije očekivao.
Prvo mesto na tabeli sa svega dva remija i devet bodova u odnosu na Partizan, proleće u Evropi za miran zimski san…
Piše: Nikola Husein
Komentari (0)