Jedan od najcenjenijih stručnjaka iz biomehanike, profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja i čovek pod čijim su nadzorom naši najveći sportisti stizali do Olimpijskih igara, profesor dr Duško Ilić u razgovoru za Objektiv otkriva kako bi trebalo da vodimo život ne bi li postigli psihofizički sklad, ali i kako je izgledao put do vrha naših najvećih sportista.
Pod njegovim stručnim nadzorom Novak Đoković je stigao do olimpijske medalje u Pekingu, Tijana Bogdanović u Riju, a Milica Mandić, Luka Milivojević, Nenad Zimonjić, Janko Tipsarević, samo su neka od imena naših sportista koji su tokom rada sa profesorom Ilićem postigli svetske rezultate.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
O tome kako decu formirati u zdrave osobe, o pravilnoj ishrani i tome zašto je važno jesti ugljene hidrate i meso, kako podići energiju, ali i zašto deca ne bi trebalo da ćesto da plivaju u bazenu, o Đokoviću i Milici Mandić, profesor Ilić govorio je za naš portal.
Kada je zdravlje generalno u pitanju ne možemo da ne krenemo od aktuelne situacije. Kako vama trenutno igleda zdravlje nacije, kada govorimo o fizičkoj spremi, o zdravlju, razvoju, preventivi, o spremnosti za borbu sa virusom?
Jedan je aspekt ovaj kome pripada samo zdravlje nacije i ono u poslednjih tridesetak godina rekao bih da onako postepeno jenjava bez obzira što nam je zdravstveni sistem u nekim svojim aspektima bolji, što je i logično.
Naime velika je količina osoba danas koje po uzoru na mnoge evropske zemlje s jedne strane, na Amerku pogotovi imaju podjenako sličnu gojaznost kao što imaju i te nacije. Naime, mi odavno nemamo mogućnost da vidimo prolaznike koji vrlo uredno i stabilno izgledaju u nekoj tananaoj fizionomiji. Puno je s jedne strane i deformisane dece, a s druge strane i starijih osoba koji imaju razne kategorije komplikacija zajedno sa tom gojaznošću. Komplikacije idu u raznim smerovima, od onih kojie se odnose na kardiovaskularne probleme, pa do onih fatalnijih kojih je sve više i u kojima je mnogi često triger okidač sama gojaznost, a to je da ljudi pre ili kasnije zarade i tumorne ćelije a da niko u familiji nije imao tu kategoriju ćelija u sebi.
To jeste veliki problem današnjice. Ljudi sebe od ranog doba pokušavaju da u dovoljnoj meri uz roditeljsku pomoć izgrađuju, i da s druge strane uz našu pomoć, ljudi kojih se bave telom da u velikoj meri dovedu sebe u jedno stabiln stanje dakle od 7-15 godine, a da posle da imaju svoje mehanizme kako sebe da održavaju.
Mi bi trebli da uvedemo jedno dobro zdravstveno i fizičko obrazovanje i u osnovne i u srednje škole i to po tom osnovu kako deca da se hrane, a onda i kako da održavaju svoju telesnu kompozicuju shodno tome u kakvom tipu bodi kompozicije pripadaju. Pa to i jesu značajni momenti – s jedne strane ishrana, a s druge strane namensko i selektivno vežbanje treba da bude jedna dodatna dnevna legitimacija koju uvek treba da ispopunjavaju ne bi lo došli u situaciju da se uvek dobro osećaju, a sa druge strane da nemaju preduslove nekim oboljenjima.
Na koji način bi roditelji trebalo da usmere decu kako bi se razvila u zdrave osobe? Koje su to aktivnosti?
Doći u situaciju da danas decu samo izbacimo iz sedećih pozicija će biti dovoljno da ne dođe do tih dsbalansa između prednje i zadnje strane naših mišića koje posedujemo, leve i desne strane takođe, I doći u situaciju napraviti taj uspeh i angažovati dete u nekom sportskom kolektivu je kudi kamo neka najbolja opcija.
Sticajem okolnosti dugogodišnjeg mog angažovanja sa Milicom Mandić, Tijanom Bogdanović, i raznim drugim sportistima bez obzira što se radi o individualnom sportu. Ono što radi Dragan Jović je praktično bila institucija koja je okupljavala veliki broj dece i svaka od tih grupacija je imala svoj vrlo precizan angažman. Tako je to u košarci odavno, tako je to večim delom i u odbojci odavno, fudbal ima svoje različite modalitete okupljanja dece.
Ali sve to govorim zbog nečeg drugog. To su već starosne dobi koje podrazumevaju 6,7,8 i 9 godina kada bi dete trebalo da dođe u neki kolektiv, a do tada da dođe u situaciju da dete prođe neke elementarne stvari okretnosti u parteru, da ima neke banalne akrtobatske pokrete u džudu, rvanju i sl, u tim nekim borilačkim sportovima. To bez ikakavih problema treba da prolaze i devojčice i dečaci.
Onog momenta kada deca nauče da plivaju, osim ako ne žele da dođu u situaciju da bez ikakvih problema nastave da se bave plivanjem profesionalno što je krajnje legitimno i fino ukoliko neko to želi i za to ima dara… u moje vreme je preporuka da deca treba dobro da nauče da plivaju i da svoj životni vek provedu tako da borave na moru, kada odlaze u sredinu u kojoj bi želeli dovoljno da se kupaju i ni ujednoj drugoj opciji, osim ako polako u ovoj našoj sredini bazeni ne postanu nešto topliji pa ne stvaraju uslove za dodatnu gojaznosu koja pre ili kasnije hoće da nastane kao reaktivna karakteristika zato što su bazeni na 26 stepeni.
Budući da nam voda brzo oduzima toplotu i čini telo relativno brzo gladnim stvaraju se aspekti koji se odnose na relativno malo lažnu žeđ i mogo veću lažnu glad. Na taj deo aspekta roditelji treba da povedu brigu u budućnosti.
S druge strane, izvinjavam se svima koji na taj način mogu gledati stvari, ali ja bih želeo samo to da kažem iz ugla principa –biciklizam kao sport. Ipak kad se sumira, mali je broj dece koja bilo šta čini osim što nauče da voze bicikli i tu se ta priča završava. Iz mog ugla to je dosta uredu, ne bi trebalo da bude neka izuzetna navika, osim povremeno naravno da borave na biciklu. Sve to samo iz razloga jer je to ponovo jedan sedeći sport, u kojem se prednje lože ponovo, pogotovo u zglobu kuka ponovo skraćuju.
Kuk je jedini neopravdani zglob u našoj filogenezi, koji kada propadne, kada se uruši, ne može se obnoviti i onda dolazi do zamene kuka. Iz tog razloga je važno biciklizam, i plivanje stvati u neku ravan da deca to nauče, a da posle toga ipak budu u suvim sportovima.
Koliko je deci potrebno fizičke aktivnosti na nedeljnom nivou?
Deci bi bilo potrebno da imaju neku organizovanu fizičku aktivnost svakog drugog dana , a da dođe u obzir nešto što ja nisam sretao čak kod profesionalnih sportista, a to je da imaju svoju samodisciplinu u kontinutetu u da nešto urade u kućnim uslovima. A to je odrediti danas lepe prirodne zadatke za decu u kućnim uslovima – da borave u kući 25 do 30 minuta u nekoj aktivnosti, razgrađujući im jednu jako dobru maštu šta mogu time da postignu. To je jako sjajno da imaju u kućnim uslovima. Dok vanjski uslvi, uslovi nekog kluba podrazumevaju da bi bilo sjajno da najmanje sat, do sat i po provoditi u jednoj dinamičnoj ili dovoljno krativnoj aktivnosti svakog drugog dana.
Kada govorio o pravilnoj ishrani poslednjih godina uglenji hidrati su dospevali na razne “crne liste”, dok su se brojne dijete bazirale na tome da ih treba potpuno izbaciti iz ishrane. Šta vi mislte o tome?
To ne sme da se radi. Ugljeno hidratna hrana ne sme da se izbaci, pogotovo kod dece. Stvaranje energetskih potencijala, dolaženje u situaciju izgrađivanja mišićnog tkiva, prvi katalizatori, supstrati koji sve vreme katališu dobru sintezu proteina, a onda katališu dobru postojanost tečnosti moraju u većoj meri biti baš ugljeni hidrati.
Međutim radi se o tome što količina uglenjih hidrata koje ljudi danas unose je daleko veća od tih 45-50 odsto i to je problem zato što se većina ljudi navikava samo na ugljenohidratnu hranu i onda pre ili kasnije, kada višak ugljenih hidrata ostari u telu on postaje mnogo kompleksnija mast nego što su to masti koje unosimo i koje su u imunološkom smislu vredne.
Nešto drugo je aktuelno i jedan drugi probem se događa. Ljudi se sve manje kreću i tih pedeset odsto od ukupne unite hrane, jer 50 posto su ugljeni hidrati, 25 posto su proteini i 25 posto su masti, ne mogu da razgrađuju jer se jako malo kreću i to je bolest današnjice. Trebalo bi i dalje na isti način ostvarivati uslove unosa te hrane. Ako se ne usnosi tako, napravće se veliki problem.
Ljudi šta rade – pribegavaju da unose veliku količinu proteina, a veliki unos proteina ne obezbeđuje mogućnost da se napravi brza apsorbcija i razgradanja jer se protein ne razgrađuje brzo kao ugljeno hidratna hrana, a s druge strane jako puno tih završnih lanaca protienskih jednog trenutka kada ne mogu da se potpuno razrade naprave se takva aciodo stanja, ondosno takozvane radikalne strukture koje su ni manje ni više nego otrovi.
Događa se sledeće ljudi ćesto u nameri da izbace ugljene hidrate pređu da konzumiraju samo protein i uvedu sebe u jedno ružno keto tj acido stanja, koja mogu ljude da uvdu u jedno fatalno stanje.
Kroz vaš program su prošle brojne poznate ličnosti i sa svakim od njih ste napravili zaista ogromne rezultate. Ko je od njih radeći sa vama napravio najveći preokret i u karijeri, ali i u životu?
Čujte, baš ih je bilo puno i svako je imao svoju neku dimenziju i sebe i svog identiteta, prilčno osobenosti. Nigde ne bih mogao da stvaram puno zajedničkih imenitelja za samo jednu ili dve osobe. Svako je bio potpuno potpuno osoben. Pričati o tome da je napravio najveću karijeru i taj aspekt je po nekim svojim uzusima relativan. Pokušavam da nađem prave reči a da ne dođem u situaciju da kažem da je svaki moj sportista bio različitog starisnog doba, da su bili u različitim periodima svoga života i rada.
Ali ako već treba da izdvojim najveći stepen preozbiljnosti u životu i radu s jedne strane mi je napravila Milica Mandić koja je morala da napravi veliku telesnu prestrukturu, pa da zadrži sve aspekte trenažne potpuno ozbiljne u zaista svakoj sekundi paralelnog rada, znajući koliko je paralelnih stvari morala da odradi da bi se uopšte kvalifikovala na Olimpijadu pa dalje, da ispoštuje sve tehničke celine od svog trenera.
To je zaista iziskivalo veliku mentalnu koncentraciju, energiju, a sa druge strane jako je bila koncentrisana i zainteresovana za visokokvalitetan rad u kontinuitetu. I eto šta se dogodilo, prvo mesto na Olimpijadi, svetska prvakinja, pobednik Grand prijeva.u.
Ali to može da se govori i o mnogim drugima. Eto jedan fudbaler Luka Milivojević je kapiten Kristal Palasa, ja ne znam da je neki stranac kapitan u engleskim klubovima, možda postoji, ali nisam čuo. On je praktično neko ko tri godine za redom dobija pehar za najboljeg igrača po aspektu u dva smera relativnog i apsolutnog radijusa kretanja.
Sada nadalje, mi smo imli olimpijske medalje i sa Novakom, ja kao njegov kondicioni trener, i sa Tijanom Bogdanović, sada na poslednjoj Olimpijadi u Riju i to su sve neke posebne ličnosti.
O Novaku ntreba puno da se priča, on će sigrno posle svega što će još ispričati, svašta nešto raditi u tom smeru da ispriča kako je on sve to doživeo, I kako je on doživeo šta je sve to neophodno da bi neko uspeo u nekom sportu. On je sam po sebi dosta originalan, ali jedan dovoljno veliki igrač Andrija Prlainovć praktično je neko ko je enormno veliki igrač i ko i dan danas jako puno učli. U poslednjh nekoliko godina, što smo zajdno radili, praktično je išlo u smeru da radi stna fina rafinisanja svojih kretnih činova a sve sa ciljem da napravi dodatni uspeh svom sportu.
Hoću reći, svako ima svoje motive da bi postigao nešto što je za njega kudi kamo najvažnije.
Kakav je Novak Đoković za saradnju?
Ja sam radio nekoliko puta u Dejvis kupu i na Olimpijad sa njim i izlišno je pričati. Najviši stepen profesinalizma, svi aspekti koji se odnose na dobro osluškivanje šta je neophodno da se izvede i na potrebu da sam sebe iskoriguje ako i po najmanje još nije čuo da mu je rečeno da je napravio neku sitnu grešku u kretanju, u izvedbi kretnog čina, on je već tu da sam sebe popravi. Visok stepen osluškivanja samog sebe, tako da nema puno komentara.
Ceo intervju pogledajte u videu na početku teksta
Piše: Milica Vojtek
Komentari (0)