Srbija i Republika Srpska danas su zvanično obeležile Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, u znak sećanja na 15. septembar 1918. godine, kada je srpska vojska sa saveznicima probila Solunski front u Prvom svetskom ratu.
Centralni deo današnjeg programa u Beogradu bio je zakazan za 12.00 sati u Palati Srbija, gde je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na svečanoj ceremoniji uručio odlikovanja zaslužnim pojedincima i institucijama.
Uoči centralnog dana, sinoć je u Sportskoj dvorani “Borik” u Banjaluci održana svečana akademija u organizaciji vlada Republike Srpske i Srbije. Manifestaciji su prisustvovali patrijarh srpski Porfirije, zvanice iz političkog i javnog života Srbije i Srpske, kao i nekoliko hiljada građana.
Praznik se tradicionalno obeležava isticanjem nacionalnih zastava na domovima i institucijama širom Srbije i Republike Srpske, a ove godine svečanosti su organizovane i u dijaspori, uključujući Čikago i Štutgart.
Obraćanje predsednika Vučića: Danas smo se okupili da proslavimo naše uskrsnuće i našu slobodu
– Dragi prijatelji, u dnevniku Arčibalda Rajsa stoji zapisano da su na Solunskom frontu septembra 1918. neprijateljske linije pale pred naletom onih koji su nosili slobodu u srcu. Slobodan Jovanović o ovom događaju piše: “Ova ofanziva nije bila samo vojni manevar, već vaskrs jedne države iz pepela stradanja. ”
Za govornicom je rekao i da je ovo poslednji put da kao predsednik Republike uručuje odlikovanja na ovaj dan.
– Dragi prijatelji, mi smo se danas, pre svega, okupili da proslavimo upravo naše uskrsnuće i našu slobodu. Okupili smo se, sabrali smo se, da naše slavne pretke opet pomenemo i da im kažemo da njihova žrtva nije bila uzaludna.
– Ma gde trenutno živeli, u Beogradu ili Banjaluci, u Novom Sadu ili Trebinju, u Nišu ili Bijeljini, u Parizu ili Njujorku, u otadžbini ili rasuti širom sveta, pod nebom koje nije srpsko, a srce im kuca u našem ritmu, ono kuca srpski. Ovaj dan nije običan dan, i nije samo broj u kalendaru. Ovo je dan kada se zaustavljamo, skidamo kape, gledamo u nebo iznad sebe i pitamo se: odakle smo došli, kroz šta smo prošli, i zašto i kako smo, uprkos svemu, još uvek tu, i još uvek, svoj na svome, i dalje jedan narod.
– Danas je dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Želeo bih, pre nego što nastavim svoje obraćanje, da se zahvalim rukovodstvu Republike Srpske i predsedniku Dodiku što obeležavamo ovaj dan.
– Da se zahvalim na tome, ovo mi je poslednji put da kao predsednik Republike držim ovakav govor na Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, ali sam zahvalan što smo u prethodnim godinama ispunili nešto što je obećano. Između Srbije i Srpske nije bilo nikakvih trzavica, čak i kada nismo isto mislili, ni kada to niste mogli ni da čujete, ni da vidite, pa čak ni da osetite. Uvek smo morali da budemo jedni za druge tu, i jedni uz druge kada je bilo najteže. Nemojte da vas podsećam da to nije uvek bilo tako, i nije bilo lako. Nekada smo imali blokade na Drini, nekada su pljuštale optužbe jednih na račun drugih, drugih na račun prvih, a srpski narod je samo gubio. Onako kako smo se dogovorili prvog dana, tako smo tu reč održali do današnjeg dana. I to je nešto što verujem da će učiniti i oni koji dolaze posle, rekao je predsednik.
View this post on Instagram
– Želeo bih, i makar na trenutak, da sklopimo oči i vratimo se u jednu zoru, zoru koja je pre više od stotinu godina odlučila da li će srpski narod postojati ili ne. Te zore desilo se uskrsnuće o kojem priča Slobodan Jovanović. A da bismo razumeli veličinu tog dana, moramo se vratiti na put koji mu je prethodio, put koji je po patnji i žrtvi bez premca u istoriji Evrope.
– Krajem 1915. Srbija, pritisnuta udruženim snagama Nemačke, Austrougarske i Bugarske, doživela ono što niko pre nje nije doživeo u tolikoj meri: pokušaj potpunog brisanja jednog naroda sa lica zemlje. Ono što je usledilo mi nazivamo albanskom Golgotom, i ta reč, Golgota, nije nikakva metafora. Vojska i narod, starci i deca, ministri i seljaci, kretali su se preko ledenog albanskog kamenja, kroz sneg do pasa, bez hrane, bez lekova, gonjeni samo jednom mišlju: da ostanu živi, ali i da ostanu slobodni, i da ostanu Srbi. Hiljade je ostalo zauvek na tom putu, pod snegom Prokletija, u vodama Drima i Jadrana. Oni koji su preživeli, nisu preživeli zato da bi se odmorili.
Predah na Krfu, pa reorganizacija, pa poslednja bitka za opstanak naroda: Solunski front.
Dve duge, nemilosrdne godine srpski vojnik je držao rovovski položaj, rame uz rame sa francuskim, britanskim, grčkim i italijanskim saveznicima, ne odstupajući, ne predajući se, i čekajući svoj čas. I taj čas je došao, 15. septembra 1918. godine.
“Tog jutra, u zoru, srpska artiljerija je otvorila vatru kakva se pamti vekovima”
Tog jutra, u zoru, srpska artiljerija je otvorila vatru kakva se pamti vekovima. Pod vođstvom vojvode Živojina Mišića, srpska vojska je napadala na najtežem terenu, na Kajmakčalanu i Dobrom polju, tamo gde je neprijatelj verovao da je proboj nemoguć. Uz njihova srca, hrabra srca srpskih vitezova, proboj je bio moguć. Srpska pešadija, gonjena nečim što ne može u potpunosti da se opiše vojnom tehnologijom: željom da se vrati kući, željom da se donese sloboda porodicama koje strepe, željom da se dokaže da mali narod može da bude veći od svoje veličine. Probila je bugarsko-nemačku odbranu na frontu širokom desetak kilometara, i to istog dana.
“Sestre i braćo, ne slavimo mi danas samo vojnu pobedu, mi slavimo biološki opstanak našeg naroda!”
– Ono što je usledilo ušlo je u udžbenike vojne istorije celog sveta, kao primer brzine i odlučnosti kakva se retko viđa. Srpska vojska je napredovala zapanjujućom brzinom, presecajući neprijateljske snage na pola, rasturajući čitav jedan front koji je dve godine izgledao neprobojan.
– Već 1. novembra srpska vojska, ona ista vojska koja je umirala u albanskom snegu, slavno je ušla u oslobođeni Beograd.
– Sestre i braćo, ne slavimo mi danas samo vojnu pobedu, mi slavimo biološki opstanak našeg naroda. Naša generacija potrudila se da taj njihov zavet postane zakon. Upravo zato, u avgustu 2020. godine je rođena ta ideja koja je ovom sećanju dala novo institucionalno telo.
– Republika Srbija i Srpska dogovorile su se da imaju nešto što je preko potrebno: zajednički dan, obeležen na isti način, sa istim ponosom, i u Srbiji i u Srpskoj. Iz preke potrebe naroda rođen je Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Ovaj praznik ima svoje mesto u zvaničnim državnim kalendarima obe naše republike.
Intoniranjem himne Bože pravde počela svečanost u Palati Srbije
Dolaskom predsednika Srbije i intoniranjem himne Bože pravde, i zvanično je počela svečanost uručenja odlikovanja. Na samom početku emitovan je kratak film sa podsećanjem na Solunski front i njegov proboj te herojski put srpske vojske.
Tokom obeležavanja praznika, ustaljena je praksa isticanja odgovarajućeg oblika zastave na zgradama državnih, pokrajinskih i lokalnih organa, javnih službi, ali i na privatnim objektima sa ciljem da se pokaže poštovanje prema zastavi kao jednom od najznačajnijih elemenata državnosti.
Centralna manifestacija održana je sinoć u Sportskoj dvorani “Borik” u Banjaluci, na kojoj su se obratili patrijarh Srpske pravoslavne crkve (SPC) Porfirije, predsednik Vlade Srbije u tehničkom mandatu Đuro Macut, predsednik Vlade Republike Srpske Savo Minić i bivši predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.
Svečanosti su prisustvovali i predsednik RS Siniša Karan, predsednik Narodne skupštine RS Nenad Stevandić, srpska članica Predsedništva BiH Željka Cvijanović, kao i ministri u vladama Srbije i RS.
Zašto slavimo Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave
U znak sećanja i poštovanja prema herojskim precima koji su potukli neprijatelje 1918. i izborili se za veličanstvenu pobedu u Prvom svetskom ratu, obeležava se Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, podseća RTS.
Probojem Solunskog fronta, koji su izveli Srbi 15. septembra 1918. godine, započeo je krah Centralnih sila, što je, kapitulacijom Nemačke 11. novembra, dovelo do okončanja Prvog svetskog rata, odnosno pobede Saveznika.
Približno 2.000 dalekometnih cevi neprekidnim devetočasovnim dejstvom pripremilo je proboj. Vatra strahovite razorne moći trajala je do početka proboja, 15. septembra u 5.30 časova.
Istovremeno, bilo je u toku postepeno primicanje srpskih vojnika položajima neprijatelja, uz mukotrpan uspon ka vrhovima na kojima su Bugari, Nemci i Austrougari bili utvrđeni.
Proboj je usledio u praskozorje, kada se dogodio juriš srpskih ratnika koji su prethodne sate proveli priljubljeni uz planinske padine, dok je preko njih neprijateljske položaje tukla artiljerija, pripremajući ofanzivu. Pod žestokim napadima srpskih ratnika, najslabija karika u lancu Centralnih sila se raspala.
Kapitulacija Bugarske, Turske i Austrougarske
Kao posledica brzog prodora srpskih ratnika, odnosno činjenice da se linija odbrane raspala uz haotično povlačenje, zapravo beg, usledila je kapitulacija Bugarske 29. septembra, pošto su se čitave njene armije predale Srbima.
Potom je usledila kapitulacija Turske 30. oktobra, pa Austrougarske 3. novembra.
Potpisivanje primirja s Nemačkom na Zapadnom frontu 11. novembra označilo je kraj Prvog svetskog rata.
Nemački car Vilhelm II, iznenađen uspehom Srba, obratio se tada bugarskom monarhu Ferdinandu porukom da je sramotno što je, kako se izrazio, 60.000 Srba odlučilo ishod rata.
Savezničke snage na Solunskom frontu sačinjavale su francuske, britanske i italijanske trupe, uz Srbe, Grke i Ruse, koji su se posle revolucionarnih događaja u Rusiji 1917. pobunili, pa je njihova formacija rasformirana.
Najbrojniji su bili Francuzi, značajnim delom trupe iz kolonija, kojih je uoči proboja bilo oko 180.000 vojnika. Britanaca je bilo oko 120.000.
U sastav srpskih snaga uključene su u poslednjoj fazi rata i desetine hiljada dobrovoljaca, Srba sa prostora Austrougarske, pristiglih što iz zarobljeništva u Rusiji, što iz Amerike. Uoči i tokom proboja oni su, po svedočenjima, bili najborbeniji element.
S druge strane, na suprotnoj strani fronta bile su utvrđene nemačke, bugarske i austrougarske trupe, pri čemu su Bugari bili daleko najbrojniji. Nemaca je bilo približno 30.000. Odnos snaga bio je približan. Uoči proboja, i savezničkih i snaga Centralnih sila bilo je po 600.000 ili nešto više.
Solunski front ustrojen je posle propasti Galipoljske operacije, kada je britanski pokušaj zaposedanja poluostrva koje kontroliše Dardanele, čime bi put ka Carigradu bio otvoren, doživeo fijasko.
Na Galipolju su Turcima takođe pomogli Nemci. Većinu britanskog kontingenta sačinjavale su trupe iz kolonija, iz Australije i Indije.
Iskrcavanjem, u oktobru 1915. godine, u Solunu dve francuske i jedne britanske divizije započelo je obrazovanje novog fronta u zaleđu tog grada.
Posle tragičnog povlačenja preko planinskih vrleti od Kosova, odnosno Metohije, do Jadrana u zimu 1915/1916. godine, Srbi su se oporavljali na Krfu do proleća 1916. godine, kada su prebačeni u zaleđe Soluna. Bilo ih je, koliko se zna, 6.025 oficira i 124.190 vojnika.
Solunski front, ukupne dužine oko 600 kilometara, nazivan i Balkanskim, Makedonskim ili Južnim, podrazumevao je potez od Jadransko-jonske obale, nešto severnije od Valone, na istok do Dedeagača na egejskoj obali, današnjeg Aleksandrupolisa.
Na Solunskom frontu Srbi su prve ozbiljne pobede postigli septembra 1916. godine zaposedanjem Kajmakčalana, čime su oslobođene prve stope porobljene otadžbine, da bi potom usledilo oslobađanje Bitolja novembra 1916. godine.
Među posledicama Boja na Kajmakčalanu bilo je i rasformiranje Treće srpske armije 28. marta 1917. godine usled strahovitih gubitaka. Ostatak ljudstva pre- komandovan je zatim u Prvu i Drugu armiju.
Glavnokomandujući savezničkih snaga na Solunskom frontu, Franše d’Epere, u junu 1918. godine, na sastanku sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem i srpskim generalima usaglasio je detalje velike ofanzive koja je usledila sredinom septembra.
Proboj se dogodio na sektoru Dobro Polje – Veternik – Kozjak, koji su držali Srbi, određeni za težišni udar prilikom razbijanja neprijateljskih utvrđenih linija.
Prva i Druga srpska armija, odnosno šest pešadijskih i jedna konjička divizija, ojačane su sa dve francuske pešadijske divizije.
General Petar Bojović komandovao je Prvom srpskom armijom, a vojvoda Stepa Stepanović Drugom. Komandant Štaba bio je vojvoda Živojin Mišić.
Proboj je ostvaren od 15. do 17. septembra 1918. godine na frontu dveju bugarskih divizija.
Iako je prvobitna namera savezničke komande bila samo ovladavanje dolinom Vardara, žestoko napredovanje Srba sve je promenilo.
Umesto prvobitnih, ograničenih ciljeva, Srbi su nastavili prodor na sever, s ciljem oslobođenja otadžbine.
Oslobođenje Beograda i ujedinjenje Srba
Beograd je oslobođen 1. novembra, da bi potom usledilo dalje napredovanje srpske vojske, pre svega s ciljem oslobođenja Vojvodine, a onda i na zapad, put Karavanki, Kvarnerskog zaliva, Dalmacije i južne Štajerske.
General Petar Bojović je za uspešno rukovođenje probojem i ofanzivom dobio čin vojvode.
Pobeda Srba krunisana je odlukama sunarodnika iz do tada neoslobođenih krajeva da se prisajedine Srbiji.
Tako je Vojvodina prisajedinjenje Kraljevini Srbiji proglasila 25. novembra 1918. godine, pri čemu je Srem na Skupštini u Rumi istovetnu odluku doneo prethodnog dana. Crna Gora je prisajedinjenje Srbiji proglasila 26. novembra.
U palati Krsmanović, na Terazijama u Beogradu, regent Aleksandar Karađorđević je 1. decembra 1918. godine proglasio stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovim činom ostvareno je ujedinjenje kojem su težile generacije.
Proboj Solunskog fronta, okončanje Svetskog rata i oblikovanje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca jedan su od najvećih uspeha u celokupnoj istoriji Srba.
Veličanstvenom pobedom u Prvom svetskom ratu ostvareno je ujedinjenje Srba.
Centralna manifestacija obeležavanje Dana, održana je u Banjaluci, a delegaciju Srbije predvodio je predsednik Vlade Srbije u tehničkom mandatu Đuro Macut.
Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave obeležen je i u Čikagu, gde je u Staroj srpskoj pravoslavnoj crkvi Vaskrsenja Hristovog na Palmer skveru najpre osveštana zastava Republike Srbije, a zatim svečano podignuta uz intoniranje himne “Bože pravde”.
Vlada Srbije je 11. septembra 2020. godine odlučila da se dan proboja Solunskog fronta, 15. septembar, ubuduće obeležava kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Praznik je prvi put svečano proslavljen 2021. godine u Beogradu na Savskom trgu, kod spomenika Stefanu Nemanji.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)