Problem nije samo u vikanju, već i u teškoćama sa kontrolisanjem emocija zbog kojih roditelji često podižu glas. Povremena burnija reakcija zbog stresa ili frustracije nije isto što i odrastanje u domu u kojem je vikanje svakodnevica.
Takvo okruženje kod dece može stvoriti osećaj nesigurnosti i stalnog opreza, a neke obrasce ponašanja mogu preneti i u odraslo doba.
1. Skrivanje stvarnih osećanja
Ako dete nauči da bi izražavanje zabrinutosti ili nezadovoljstva moglo izazvati ljutnju, s vremenom može početi da potiskuje sopstvena osećanja.
U odraslom dobu takve osobe često izbegavaju sukobe i zanemaruju svoje potrebe kako bi sačuvale mir. Može im biti teško da otvoreno govore o onome što ih muči jer i dalje očekuju ljutnju, kaznu ili odbacivanje.
2. Nemir u stresnim situacijama
Odrasli koji su odrastali uz često vikanje mogu biti posebno osetljivi na stres. Kada nešto ne ide po planu ili primete da je neko uznemiren, brzo očekuju najgori mogući ishod.
Neki reaguju defanzivno ili ulaze u sukobe, dok drugi postaju izrazito nemirni. Budući da su kao deca naučili da potiskuju osećanja kako bi održali “mir u kući”, može im biti teško da se nose sa napetošću kada se pojavi.
3. Teško prihvataju kritiku
Ako su greške u detinjstvu često bile praćene vikom i kažnjavanjem, čak i dobronamerna kritika u odrasloj dobi može zvučati kao znak da su ponovo “u nevolji”. Umesto da kritiku dožive kao priliku da nešto nauče, mogu je shvatiti veoma lično i odmah početi da krive sebe. Takva reakcija može biti povezana i sa manjkom samopouzdanja.
4. Osetljivi su na povišen ton
Osobe koje su često slušale vikanje mogu biti posebno osetljive kada neko podigne glas.
Istraživanja su povezala izloženost verbalnoj agresiji u detinjstvu sa razlikama u područjima mozga uključenim u obradu zvuka i jezika. Zbog toga povišen ton nekima može delovati kao pretnja i automatski ih podsetiti na neprijatne situacije iz detinjstva, čak i kada znaju da trenutna situacija nije ista.
5. Teško veruju drugima
Ako su roditelji, od kojih dete očekuje sigurnost i zaštitu, istovremeno bili izvor straha, poverenje u druge može biti teško izgraditi. Takvim osobama u odraslom dobu može biti teško da se otvore bez osećaja ranjivosti. Ponekad unapred očekuju da će ih drugi povrediti, kritikovati ili odbaciti.
6. Preterano ugađaju drugima
Deca na koju se često vikalo mogu naučiti da će izbeći sukob ako preuzmu krivicu, izvine se ili svoje potrebe stave u drugi plan.
Ono što je u detinjstvu služilo kao način izbegavanja vikanja može postati obrazac ponašanja i u odrasloj dobi. Zbog toga često stavljaju tuđe raspoloženje i potrebe ispred svojih te pokušavaju svima da udovolje.
7. Teško se odnose prema autoritetima
Ako su roditelji kao prvi autoriteti bili izvor straha, kasnije se može pojaviti nepoverenje prema drugim osobama na pozicijama moći, na primer nadređenima na poslu.
Autoritet mogu povezivati sa ljutnjom, kaznom ili nepredvidivim ponašanjem, zbog čega im je teško da se potpuno opuste i veruju takvim osobama.
8. Umanjuju sopstvena osećanja
Mnogi koji nisu imali priliku da nauče kako zdravo da izražavaju emocije kasnije teško govore o onome što osećaju. Mogu se preterano izvinjavati, izbegavati sukobe ili sami sebi govoriti da “nije to važno”.
Takav obrazac može uticati i na njihove odnose jer sopstvena osećanja i potrebe često stavljaju u drugi plan.
Komentari (0)